Визуелна уметност и млади – прилози о излагачкој сезони у 2021. години
Флексибилност граница Мике Таниле*
Софија Миленковић
У Галерији Podroom у Културном центру Београда, отворена је изложба „Између плоча“ финског филмског ствараоца и визуелног уметника, Мике Таниле. Назив изложбе указује на гранични простор, међупростор или простор између интегралних целина, који није само место на које се смешта Танилина прва самостална изложба у Београду, како указују кустоси изложбе, Александра Секулић и Дејан Васић, већ је и појам значајан за карактеризацију шире праксе овог уметника.
Иако је формално образовање стекао у области филма, Танилин досадашњи опус покрива широк медијски дијапазон документарних, експерименталних и концептуалних филмова, видео радова, инсталација, објеката, перформанса, фотографије и музике, који су на различите начине испреплетани у његовим радовима. Једнако широк је и распон тема које третира – од улоге технологије у савременом друштву, односа човека и машине, фасцинације науком, до људског стања и статуса у савременом свету, утицаја и последица човековог деловања и утопијских визија. Неки од особених феномена којима се бави у својим радовима тичу се амбијенталне музике наменски креиране за лифтове, тржне центре, аеродроме и сличне јавне просторе, живота уз нуклеарни реактор у пост-чернобиљском свету на примеру финске електране Олкилуото, портрета финског нуклеарног физичара и уметника Еркија Куренијемија као једног од пионира ране електронске уметности, екстремних спортова као што је шестодневно трчање и историјских примера футуристичких утопија као што су кућа Футуро и фудбалски турнир чији су играчи роботи. Међутим, засебну тему, али и везивно ткиво и карактеристику свих Танилиних радова представља проблематика „покретних слика“, у најширем смислу ове синтагме, о чијој природи, формама и изражајним могућностима Танила континуирано размишља било да се бави документарним филмовима или другим медијима, у којима су ове преокупације и експлицитније потцртане.
Управо ово је случај са шест видео радова и једним дугометражним експерименталним филмом, насталим између 2002. и 2020. године, који чине изложбу „Између плоча“, а у чијем су преиспитивању статуса медијских материјала, као заједничком фокусу, кустоси видели специфичну актуелност у условима њихове наглашене улоге у свакодневном животу услед пандемије. Поређење ових радова указује на неколико есенцијалних црта Танилине праксе – на самом почетку, на медијско-археолошку, будући да изворе видео радова изложених у Галерији Podroom представљају архивски документарни снимци, снимци научних експеримената и проба, примери из филмске историје, као и маргинални филмски фрагменти. Медијско-археолошки слој огледа се и у интересовању за старе техничке апарате и филмске технологије које Танила циљано користи у продукцији рада, као што је случај са експерименталним филмом Тектонска плоча – такозваним филмом без камере, у коме се смењују текст и покретне слике изведене техником фотограма и директним фотокопирањем докумената на филмску траку. Манипулација је следећи кључни аспект ових радова кроз коју се присвојени материјал трансформише и поставља у новa визуелно-звучна и просторна стања, као и односе који више немају везе са њиховим првобитним обликом, функцијом и значењем, a из којих проистичу нови мисаони токови и структуре.
Граничност и међупростор раслојавају се на читав спектар значења у овим радовима. Они се односе на преиспитивање граница и конвенција самог искуства гледања – применом различитих интервенција из домена филмског едитовања којима се трансформише или отежава перцепција посматрача, или успостављањем више паралелних садржајних токова, тако да њихова опсервација никада не може бити комплетна, нити идентична приликом сваког новог гледања. Грaничност и међупросторност очитују се и у реактивирању медијских фрагмената који у другачијим околностима остају неприметни као прелазне секвенце или маргине главних наративних токова. Исто тако се огледају и у деконтекстуализацији и реконтекстуализацији изворних снимака којима на видело излази фасцинантно танка граница између њихове утилитарне и чисто естетске или концептуалне стране. Присутни су и у теми психичке растрзаности појединца чији се живот одвија у непрекидном кретању између аеродрома, као простора транзита, и сталним променама временских зона. Сам диверзитет читања, који се не исцрпљује овим примерима, сведочи о једном уметничком свету – како је фински медијски археолог, теоретичар и кустос, Ерки Хухтамо сумирао у својој студији Танилиног опуса – флексибилних граница који тежи отворености, дисперзивности и многострукости значења, уместо њиховој једносмерности и коначности. Осим што дају додатну димензију концептуалном оквиру изложбе, флексибилност граница и отвореност су аспекти на којима почива снага Танилиних радова, којима је потребно посветити извесно време, али чије свако поновно гледање пружа могућност другачијег разумевања.
*Текст је објављен у дневном листу Политика у суботњем културном додатку, 3. априла 2021. године (Софија Миленковић, „Покретне слике“, Политика, културни додатак, Београд, 3.04.2021, стр. 6)
Насловна фотографија: Одлагање утакмице (Delay of Game), 2017, кадар из видео рада.