ГАЛЕРИЈА PODROOM, Трг републике 5/-1
ТРАГОВИ НЕСТАЈАЊА
ИГОР ГРУБИЋ (ХРВАТСКА)
22.4 – 3.6.2021.
Кустоскиња поставке: Зорана Ђаковић Миннити
Ауторка текста: Јасна Јакшић
Трагови нестајања представљају спој најновијих радова приказаних на последњем Бијеналу савремене уметности у Венецији са нешто ранијим, као што су филм Споменик, девет портрета значајних споменика из периода социјалистичког модернизма и видео рад Анђели гаравог лица (прекретница) који бележи протест рудара РБ Колубара 2000. године. Грубићева стратегија непрестано скреће пажњу на важност коју уметност има у процесима документовања промена и места траума. Пратећи друштвене, политичке и генерацијске смене, радови позивају на промишљање будућих начина замишљања и настањивања нашег света.
Трагови нестајања – у ишчекивању четвртог чина
У вријеме између европских карантена, раста глобалне разине епидемије, ишчекивања економске рецесије и свеприсутног новог нормалног, Трагови нестајања Игора Грубића, први пута представљени као цјеловита инсталација на 58. венецијанском бијеналу сувремене умјетности 2019, неколико мјесеци прије проглашења пандемије, као да су предвидјели будућност. Призори из субурбијских густиша и уточишта, затворених обртничких радњи и распадајућих творница, као и пост-индустријских крајолика потпуно лишених људског присуства након искуства самоће и празнине карантене и полицијског сата, што се сада преселилио у друге крајеве свијета, добивају неко ново значење. То је можда најзорније присутно у првим, анимираним кадровима филма „Како се калио челик“ у којему двојица јунака и њихов пас кроз ненасељени, питоми пејзаж, долазе до напуштене творнице. Нестајање више се односи само на раздобља модернизацијског замаха и индустријализације и никад довршене и трајне економске транзиције и политичке нормализације, већ, можда, и људско постојање уопће.
Дио инсталације смјештен је у архивским ладичарима, изворно намијењених чувању фотографија од пропадања услијед свјетла и УВ зрачења. Пријеносом повијесног сјећања се, скривен у сигурности мрака, бави циклус назван према Азрином албуму Филигрански плочници – фотоесеј посвећен нестанку малих обрта на Балкану. Ријеч је о крајевима у којима традиционални обрти, импрегнираним отоманским али и, неријетко, венецијанским наслијеђем, између осталог, преносе обитељске традиције. Истодобно, узмичу пред агресивном трансформацијом градова и градске економије, постајући дестинацијским кулисама и нудећи једнократне доживљајне пречаце за краткотрајне посјетитеље. Нижу се фотографске секвенце које почињу затворених, закрачунатих металних вратница простора оглашених на продају. Иза скромних металних портала налазиле су се бријачнице, сластичарнице и кројачнице, малене радње филиграна, јорганара, крзнара, иконописаца које, изгубивши купце што се све више окрећу увозној јефтиној масовној производњи. Грубићев је есеј посвета не само времену које сеже у нека прединдустријска раздобља, призивајући дух британског књижевника, критичара, повјесничара умјетности, грађанског активиста Џона Раскина, који је прије стотину и седамдест година, у јеку друге индустријске револуције, писао своје капитално дјело Stones of Venice – гдје се не бави само венецијанском архитектуром већ и временом прије индустријализације рада. Вријеме је то када је, према Раскиновој визији, занатски рад био јединствен и цијењен, усмјерен ка неком заједничком простору и добру, што је препознао у стилу у којему су изведене бројне вијећнице европских повијесних комуна – у готици, која у свом имену носи алузију на вријеме пропасти Римског царства. С друге стране, попут Венеције, насљеднице у великој мјери и бизантске традиције која је стољећима с Отоманским царством изравно граничила, ратовала али и трговала, и кроз чије је луке, пристаништа и дућане Левант сусретао Европу, мјеста која ће Грубић окупити под именом што указује на градски околиш, у својим текстурама, материјалима и повијесним слојевима носе и повијест миграција и изградње градова – махала, варошица и сајмишта, насталих на маргинама једне обртничке, мигрантске интернационале Албанаца, Крамара, Жидова, Рома и Цинцара и многих других.
Интернационалан је, односно глобално препознатљив, и амбијент свакодневног живота на друштвеним и градским окрајцима – његова су мјеста привремена насеља склепаних, бесправних дашчара које су, у духу рециклаже, тек нужне интервенције у околиш, и примјене већ кориштених, одбачених материјала, поновно блиских Раскиновом духу, овај пут из еколошких разлога. Самоорганизирана насеља бескућника, у својој су промишљености и маштовитости блиска су врхунским архитектонским остварењима, а одржавање повртњака, вртова и сјеница даје јој посебну квалитету. Пратећи живот људи с друштвеног руба, Грубић у њиховом привременом животном простору, самоорганизацији и стамбеним рјешењима препознаје неке темељне архитектонске вриједности, доживљавајући власнике и становнике тих кућица изнимно умјешним архитектима. Топли интерес за живот другога, поштивање његова особног простора и висока разина поштивања људског достојанства коју Грубић исказује како фотографијама што настоје, прије свега, указати на љепоту, оригиналност и вриједност те привремене архитектуре, тако и попратним текстовима из којих, прије него ли жеља за скупљањем трофеја, избија жеља за искреним, људским односом са становницима тих простора. Као и у претходном циклусу, гентрифкација и спекулација земљиштем ту има посебно мјесто, вежући се уз интервенције у пејзажу које носе само модернистички небодери на чијим се крововима измјењују одашиљачи и рекламе, већ и специфична архитектура складишта и великих трговина са својим неонски означитељи у пејзажу – било да је ријеч о постојећим или пропалим корпорацијама. Смјештена између ријеке, комерцијалне зоне и градске обилазнице, локација тог привременог насеља садржи све означитеље немјеста насталих на окрајцима глобалног капитала што се шири градовима у којима јаз сиромашних и богатих постаје све дубљи, и који, унаточ томе што јој све чешће климатске непогоде и грађевинска спекулација уништавају настамбе, неизоставно граби напријед.
Треће поглавље, Деконструкција творнице, снимано је у опустјелим творничким комплексима, међу којима је и Жељезара у Сиску, граду који је био симбол индустријализације и индустријског развоја, те, посљедично, развоју радничког покрета. Фотографирајући напуштене творничке хале, Грубић у њима разоткрива катедрале и базилике, због освјетљења и висине средишњих издужених простора, а у испуцаним прозорским стаклима чије боје одражавају различите ступњеве неодржавања, препознаје апстрактне витраје. Некадашњи раднички простори, у пуном смислу те ријечи, промјеном су политичког сустава и економском транзицијом те закучастим путевима подржављења друштвеног власништва и меандрирањем купонске приватизације остављени и препуштени бршљану и – још једној скупини с друштвених маргина – сакупљачима жељеза и секундарних сировина који из старих погона узимају све што би се дало уновчити. У културним иницијативама које ће привремено настанити дерутне творничке дворане, и у синергијском дјеловању културних радника, препознаје се пламен неких нових нада, а не гентрификацијска пријетња.
У поставу ријешени кроз дидактичке панеле и брижљиво посложене архиве, фотоесеји призивају дух творничких канцеларија и ходника, а не галеријских и музејских простора. Структура која представљеном укида сваки спектакл и непотребну драматургију, сводећи га на нерепрезентативну, визуалну информацију, изведену у манири снимања терена или филмске скице, у опреци је с изнимно емпатичним и особним тоном попратних текстова. Но зато други дио изложбе, анимирани филм „Како се калио челик“, евоцира херојско вријеме не само индустрије него и филмског стваралаштва, када су филмски журнали дизали морал радницима. Ријеч је о наративу који почиње као дистопијски, и у којему улазак у творичке хале води у славну прошлост, у сажетој верзији пропасти особних односа и појединачних судбина кроз распад заједница и колективитета, но који – разочарању и сукобима унаточ – завршава вјером у заједнички рад. Снимљен у девет важних творница у Хрватској, Како се калио челик у снимке тих напуштених простора, у којима су још увијек видљиви трагови некадашњег боравка радника, уводи анимиране нијеме фигуре оца и сина – старијег у присјећању на некадашње ударништво, док се млађи препушта у махове безобзирној игри у угаслом погону. Испреплитање документарних, дугих кадрова творница с повремено минуциозно убаченим фигурама и животињским ликовима ( они, за разлику од људских, комуницирају гласом) као и са анимираним дијеловима у једном се трену, прекида пројекцијом унутар филма – пропагандним спојем снимки дјевојака и младића на радним акцијама и партизанске пјесме, што води и ка коначном обрату. Сукоб генерација разријешио се у поновно пронађеном пламену, који ће, барем метафорички, удахнути нови живот уснулим дивовима. Фотографски есеји, који кроз своје секвенце без људских ликова остављају дојам филмских сетова, анимираном филму дају просторни и повијесни контекст, али и, коначно, наду. Из свједочења распада и нестајања, можда ће се, у некој имагинарно елиптичкој конструкцији, поново родити неко боље сутра.
Јасна Јакшић, ликовна критичарка и кустоскиња
О аутору
Игор Грубић (рођен 1969. у Загребу) један је од најистакнутијих и међународно најпризнатијих хрватских уметника. Његов рад укључује просторно-специфичне интервенције у јавном простору, фотографију и филм. Од 2000. године ради и као продуцент и аутор документарних филмова, ТВ репортажа и друштвено ангажованих реклама. На 58. Венецијанском бијеналу Хрватску представља с вишегодишњим пројектом Трагови нестајања (у три чина) и кратким, експерименталним документарним/анимираним филмом Како се калио челик, који је добио неколико награда, укључујући: Посебна признања на Anilogue International Фестивалу анимације и АНИМАФЕСТ-у, као и награду за Најбољи професионални филм на “АСИФА-Хрватска” (2018).
Његове интервенције у јавном простору, као и видео радови, истражују политичке ситуације прошлости и садашњости, истодобно пробијајући ткиво стварности. Грубићеву критичку, друштвено-политички посвећену праксу карактерише дугорочни ангажман и преданост темама које одлучује обрађивати. Од дубинског истраживања судбине историјских споменика и пропасти индустрије до испитивања тешкоћа мањинских заједница, његови се пројекти одвијају током неколико година истраживања и успостављање посебних односа.
Грубић је учествовао на бројним великим међународним изложбама, међу којима се истичу: Бијенале у Тирани 2 (2003); Manifesta 4 (Франкфуртt, 2002); Manifesta 9 (Генк, 2012); 50. Октобарски салон (Београд, 2009); Gender Check, MuMOK (Беч, 2009); 11 Бијенале у Истанбулу (2009); 4. Фото фестивал Mannheim Ludwigshafen, Heidelberg (2011); East Side Stories, Palais de Tokyo (Париз, 2012); Бијенале у Гванџују (2014); Нулта толеранција / Zero Tolerance, MOMA PS1 (Њујорк 2014); Ступњеви слободе / Degrees of Freedom, MAMbo (Болоња, 2015); 5. Солунски бијенале (2015); Cut / Рез, МСУ (Загреб, 2018); Небеска створења/Heavenly creatures, MG+MSUM (Љубљана, 2018); Вредности слободе / The Value of Freedom, Belvedere 21 (Беч, 2018), 58. Бијенале уметности у Венецији (2019), Бијенале у Јеревану (2020).
Његови радови налазе се у следећим збиркама: TATE Modern, Музеј савремене уметнсоти у Београду и Загребу, Sztuki Музеј, Збирка Kadist, Збирка Kontact, збирка уметничких радова Telekom, Колекција Октобарски салон.
