Софија Миленковић
Тумачење снова на Октобарском салону
Једна од најзначајнијих манифестација посвећених савременој уметности у овдашњем контексту, Октобарски салон, одржава се ове године под насловом Сањари. Већ на почетку свог текста, Иларија Марота и Андреа Баћин, кустоси овогодишњег, 58. издања, снове и сањарење изједначавају са могућношћу стварања нових светова као метафоричких простора слободе који надилазе својства, ограничења и улоге реалног света, па самим тим пружају могућност преиспитивања постојећих граница, територија, правила, улога и категорија. Међутим, како убрзо потцртавају постојање сродности између својстава уметности и својстава снова, чини се да постоји колебање око схватања сањарења као синонима уметничког стварања и као засебне категорије чија се различита значења и аспекти преиспитују у контексту савремене уметности. Штавише, различити појмови који у основи садрже реч сан, појављују се у кустоском тексту, а да њихова таксономија и значења нису јасно разграничена. Ишчитавањем текста који се може окарактерисати и као стихијска смена теоријских референци и често веома штурих интерпретација начина на који дела сваког од 63 уметника, колико их окупља овогодишња манифестација, кореспондирају са задатом темом, наслућују се додатни углови из којих кустоси прилазе теми Сањара, а која сугерише да је она схваћена на веома широк и слободан начин. Сами аутори кажу да „Сањари буквално отеловљују присуство различитих светова који се, попут снова, одвијају преко слободне асоцијације и фрагментарно, кроз слике које рикошетирају између снова, замишљања, ониричких пројекција, виртуелне сфере и стварног света“.
Снови и сањарење су изједначени са маштаријама, освитом свести, првобитним простором или надом, а у исто време представљају повод за размишљање о судару снова и стварног живота, о прагу између стварности и илузије, односно, сна и буђења. Док „Сањаре“ истичу и као назив за представнике једног од препознатљивих скорашњих феномена имиграције на простору САД, у даљим коментарима радова уметника, снови и сањарења или њихова немогућност и одсуство, за кустосе су претекст за разматрање најразличитијих појава које се конституишу око веома широког појмовног спектра: од граница, транзиције, метаморфозе, симулације, мутације и хибридности, преко спреге прошлости, садашњости и будућности, до вештачког, природног и еколошког, технолошког, дигиталног, виртуелног, алгоритамског и синтетичког, затим далеког, страног и ванземаљског, (научно) фантастичног, дистопијског/утопијског, митског, фолклорног, апокалиптичног, али исто тако личног и универзалног, друштвене, економске и политичке кризе и система моћи савременог света, као и рода, расе, вере, идентитета и инклузије.
О различитим асоцијацијама и значењима којe кустоси износе на тему Сањара односно степену њихове оправданости и утемељења свакако се може у већој или мањој мери полемисати. Истовремено, делимична теоријска разрада, усредсређеност и структурисаност промишљања које се запажају у тексту, представљају камен спотицања и у перципирању саме поставке. Док се, примера ради, нека од мањих изложбених целина која је део овогодишњег Октобарског салона, као што је скулпторска целина на отвореном, у парку испред Музеја Југославије, доживљава као кохерентна, можда управо због заједничког природног/органског елемента који је у сваком од радова инкорпориран на особен начин или позиција условљених локацијом на којој се налазе, проласком кроз највећу целину, у згради Музеја града Београда, стиче се другачији утисак. Велики број радова, међу којима преовлађују инсталације и видео радови, чине се изолованим једни од других, а недостатку кохерентности у самој поставци доприносе и легенде које посетиоца наводе да поклања пажњу објашњењима концепта или теме појединачних радова, при чему се постепено губи из вида општа тема или кустоска намера. Ако се може рећи да је, баш као и у кустоском тексту, тема изложбе донекле проблематизована у одређеним радовима који се баве непосредно феноменима сна, сневања и сањарења или темама које условно речено из њих произилазе или могу бити у одређеној вези са њима, а које се могу сумирати претходно наведеним појмовима, чини се да је концепт недовољно развијен на нивоу саме поставке, док образложење разлога и неопходности да се савремена уметничка продукција уопште посматра из овакве перспективе остаје недоречено. Нагласак на појединачне радове, али и можда превише широко схваћена тема, чини да она чешће измиче, него што се конкретизује у појединим радовима и њиховом дијалогу, остављајући тиме утисак тематске изложбе чије поставке нису довољно разрађене или ревијалне изложбе чији критеријуми одабира нису сасвим јасни. Па ипак, имајући у виду да се са сваким новим издањем идентитет, сврха и критеријуми одржавања Октобарског салона чине све неодређенијим, може се закључити и да дилеме које се односе на кустоски концепт нису од толиког значаја, колико су то неке друге које се тичу његове саме суштине.