МАРИЈА ДРАГОЈЛОВИЋ, LA DIVINA PROPORTIONЕ
МАРИЈА ДРАГОЈЛОВИЋ
LA DIVINA PROPORTIONЕ
Ликовна галерија – Кназ Михаилова 6
Четвртак, 9. септембар у 19:00
Отварање изложбе
Текст Хоризонт мноштва преузмите овде. Ј.Чекић
Текст Слово С: Саргашко море преузмите овде. С.Чупић
…Како Марија Драгојловић ‘интервенише’ на канонској представи историје уметности као што је слика мора? Шта је тема њених последњих слика? Да ли су то морски пејзажи? На овим великим платнима топографије нема. Без назива се не разазнаје која су то мора, па чак не нужно ни да су представе мора. У неким њеним ранијим циклусима, море је било предмет директне опсервације, субјективни доживљај атмосфере, мирис и шум искуства, детаљ преплетене личне и колективне историје. На Саргашком мору није била. То га чини имагинацијом реалног простора, исечком замишљене стварности.
Када објашњава зашто баш ових седам мора Марија Драгојловић помиње Северно море као своју велику љубав, као ветар, хладноћу и кишу. Верује да су имена мора сама по себи значајна. Гледајући их, пратећи етимологије назива, нека једноставно види. Друга не види. Црно види црно. Црвено види црвено. Мраморно је мрамор, Истанбул, Константинопољ, Византија… Мртво изазива нелагоду при помисли на мртву воду, заустављену. Средоземно море је бескрајно плаво и магличасто од врелине. То је њен “круг кредом”. Код Саргашког јој се још давно допало име. Без објашњења, као слутња о посебности јединог мора које нема обалу. Ту су, наравно, и јегуље, њихова путовања, мрешћење у великим дубинама у којима умиру. Та прича јој звучи као бајка. Потом визуелно, окерасте алге које плутају и при заласку сунца имају златасти одсјај мехурића који их одржавају на површини. Све поменуто је потпуно и дубоко лично, без објашњења. Пита се зашто уопште некога и нешто волимо? Свих седам мора насликано је у једној геометријској, строгој причи — “као да сам себи поставила кординате да се не изгубим”.
‘Маријина мора’ премда нису класична, јесу геометријски контролисана; апстрактне представе неограниченог простора где је хоризонталност изједначена са узвишеношћу. Код Хида, и других луминиста, срећемо припадајући дух времена, “идеализацију природе истовремену са индустријализацијом; веру у неизбежност будућности и селективно сећање на прошлост”. Шта код Марије Драгојловић означава контролисана извесност златног пресека, у времену еколошких катастрофа, мегаломанских пројеката и будућности чију неизбежност је сменила неизвесност? И на овим сликама, као и раније, она гледа. Помно посматра. Овог пута, међутим, предмет тог поглед нису сурогати човековог присуства. Инверзија се уочава и у приступу нарацији. Ако су претходно мале ствари монументализоване, сада се велике преводе у интимно. Раније су предмети увеличавани, док су мора сада ‘умањена’. За кординатама је посегла “да се не изгуби”, трагајући за “линијом златног пресека и божанском пропорцијом”. А где би другде могло — пита се — бити исходиште тог пута осим у небу и води, искону и прапочетку свега, савршенству односа, погледу који је увек прикован за хоризонт…
(из текста Симоне Чупић, Слово С: Саргашко море)
Марија Драгојловић (1950, Југославија) је дипломирала и магистрирала 1977. године на Факултету ликовних уметности у Београду где живи и ради.Имала је више самосталних изложби, а излагала је на бројним групним изложбама у земљи и иностранству.
Добитница је више награда, међу којима су награде за сликарство Октобарског салона 1984. и Меморијала Надежде Петровић 1984, награда из Фонда “Иван Табаковић” 2007, “Политикина” награда из Фонда “Владислав Рибникар” 2010. и награда “Сава Шумановић” 2016. године.
Дела јој се налазе у МСУ у Београду, МСУРС у Бања Луци, Народном музеју, Музеју града Београда и Музеју Цептер, МСУВ у Новом Саду, Народном музеју у Сомбору, Народном музеју у Крушевцу, Галерији “Надежда Петровић” у Чачку, Галерији савремене уметности у Нишу, Галерија савремене уметности у Зењанину, Народном музеју у Врању, Савремној галерији у Аранђеловцу као и у приватним колекцијама.
