Визуелна уметност и млади
Тијана Саватић
Лебдећа стрепња као кошмарни симптом друштва
Уметничко сведочење о “добу анксиозности”
Изложбу Ангст Милице Ружичић чине радови који визуализују психолошке и психосоматске последице експлоатације људских и материјалних ресурса на периферији глобалног капиталистичког система, као и средства којима се она спроводи. Те последице су узроковане сталним егзистенцијалним угрожавањем припадника депривилегових слојева становништва, лишавањем права на рад и на кров над главом. Израз “Ангст” у обичном говору на немачком језику упућује истовремено на страх и на стрепњу, док изложба указује на скалу односа између та два појма. Она демонстрира и начин на који оправдани страх од губитка посла или евикције полако прелази у слободно лебдећу стрепњу од будућности која не нуди никакву наду, те потпуно пасивизира личност и прети њеном дезинтеграцијом. Још пре пуних сто година Сигмунд Фројд је анализирао терминолошке разлике између конотација појма “Ангст”. Страхове је одредио у психолошком смислу, у односу спрам конкретног извора угрожености (у случајевима представљеним на овим радовима то су извршитељи, полиција и руководство предузећа). Стрепњу, која се данас углавном преводи као анксиозност, Фројд је карактерисао недостатком јасно одредивог узрока. Она је одређена као стање потпуне дестабилизације сопства појединца, лишеног способности да се суочи са спољашњим околностима.
Две слике које у називу имају реч “страх” (Страх од извршитеља, и Страх од губитка посла) и цртеж под називом Надзор, јасно указују на објективне изворе угрожености, који доводе до осећања страха. На сликама затичемо конкретне, изоловане људе (као што су Тања и њен син Богомир) и групу људи (радника на отварању фабрике Геокс) у конкретним животним ситуацијама. На слици Страх од извршитеља актери догађаја (мајка и дете) су пред суочавањем са извршитељима, и њиховом полицијском пратњом, који стоје пред вратима. Њих посматрач на изложби може да види гледањем кроз шпијунку на слици. Овим се симулира ступање у позицију “фокализатора” који као да сада посматра са тачке збивања, доведен у прилику да понавља поступак актера догађаја. Групни портрет радника суморних лица на усиљеној прослави, под називом Страх од губитка посла, изведен је на основу конкретне фотографије. Слика је настала након што се то од чега су страховали још на самом отварању фабрике заиста и десило. Они су отпуштени чим је прошао законски рок на који се инвеститор обавезао када је примио државну донацију за отварање нових радних места. За разлику од ових слика, скулптуре не представљају личности које страхују, већ симптоме који прете да те оправдане страхове преведу у поље патологије. Оне приказују изоловане делове тела, који независно од воље појединца одају симптоме стања подстакнутог сталном изложеношћу страховима. Овде се брига појединца окреће од спољашњих садржаја који га угрожавају ка унутрашњим проблемима, ка осећају телесне дисфункционалности и губитка друштвене оријентације. Локализовано испољавање телесних и моторичких сензација, дато је као самостални феномен, изопштени исход низа конкретних искустава. Две од скулптура имају интегрисан електромотор са сензором који се активира када неко прође мимо њих. Овај динамички, визуелни и звучни ефекат, указује на присуство било кога, па и посетиоца, као могући окидач конкретног физиолошког стања.
Таква стања анксиозности, међутим, нису специфична само за тренутак у коме живимо. О анксиозности као веома релеватном аспекту свакодневног живота писали су још у прошлом веку не само психоаналитичари попуд Фројда, већ и филозофи попут Хајдегера, али и књижевници попут Вистана Х. Одена, који је и сковао синтагму “Доба анксиозности”. Психоаналитичарка Рената Салецл чак сматра да је наивно посматрати наше доба као много више оптерећено анксиозношћу него претходна. Међутим, она ипак види специфичност анксиозности данашњег доба у начину на који савремени капитализам производи осећај сталне неадекватности обичних људи за друштвене улоге које преузимају. Тај осећај помера фокус са тежње ка промени друштвене структуре и позиције коју ти појединци у њој заузимају, ка сталној потреби за развојем способности и вештина које их квалификују за друштвене улоге и чине их довољно компетентним да те улоге задрже.
Тијана Саватић