Pred nama su fotografije za koje treba imati vremena ili – gledamo fotografije u kojima je vreme. U njima je čudesno zavodljiva lepota jednostavnosti i zato ne čudi zapis Alexa Novaka, Abadžićevog galeriste u Americi: ,,Sa ovih fotografija zrači istočnoevropska osetljivost iz koje se naslućuje magično, ali i strahopoštovanje prema svakodnevnim događajima i trenutak vremena koji veliku fotografiju čini tako očaravajućom,,.
Prag, grad koji mu kao raseljenom licu pruža novo utočište i oslonac (1995-2002), Stanko Abadžić otkriva polako u svojim svakodnevnim šetnjama, sa neskrivenom željom da u naletu globalizacijskih procesa otrgne od zaborava ambijente koji su ljude godinama činili srećnim. On nam dosledno i bez straha nudi svoje unutrašnje, možda intimno, a možda i introvertno gledanje na svet, on vidi grad iza fasada, dvorista zarasla bršljanom, periferiju i uličice popločane kaldrmom na kojima otkriva jedan drugačiji život i autentične ljude.
U svetu prezasićenosti slikom, u kojem se u gotovo svim medijima milioni slika, često brutalnih i krvavih međusobno lome u kaleidoskopu kapitala, osećamo Abadžićevu želju da svoju kameru fokusira na mir i lepotu, na estetsko.
Njega ne zanimaju poznate turističke vizure grada na Vltavi ni spomenička baština, on se udaljava od ekstravagandnih i senzacionalističkih motiva grada i približava onim finim, skrovitim detaljima ambijenta koje primećuju još samo oni koji su sačuvali dušu.
Katrin Bassen, urednica nemačkog časopisa Fotoforum piše: “ Stanko Abadžić je jedan od onih fotografa koji su sačuvali oko za životne sitnice. Mogao bi se uporediti sa velikim francuskim majstorima fotografije.On svojom kamerom otkriva idilu svakodnevnice, užitke i sreću običnih ljudi, baš kao Willy Ronis ili Robert Doisneau. Jezik njegovih slika jasan je i oblikovan, njegove crno bele fotografije ne pokazuju ni traga prosečnosti nego zrače nostalgijom i čudesnom žudnjom za prošlošću.“
Nataša Šegota Lah, istoričarka umetnosti koja je napisala predgovor Abadžićevoj knjizi, navodi da autor nepretencioznim, ali upečatljivim kadrovima nudi našem pogledu višestruko potenciranu slojevitost percepcije i rafiniranu interpretaciju predmetne pojavnosti.
Pedantnost, istančani rez i kadar, tehničko savršenstvo, nenametljivost motiva u korist raspoloženja i tihi zvuk kapanja vremena konstanta su Abadžićevih fotografija.
Zato ne čudi podatak da je upravo njegov praški ciklus najviše izlagan u gotovo svim evropskim zemljama, kao i u Argentini i Americi.