СКИЦЕ ЗА ПОРТРЕТ ГРАДА, Станко Абаџић (Хрватска)

Пред нама су фотографије за које треба имати времена или – гледамо фотографије у којима је време. У њима је чудесно заводљива лепота једноставности и зато не чуди запис Алеxа Новака, Абаџићевог галеристе у Америци: ,,Са ових фотографија зрачи источноевропска осетљивост из које се наслућује магично, али и страхопоштовање према свакодневним догађајима и тренутак времена који велику фотографију чини тако очаравајућом,,.

Праг, град који му као расељеном лицу пружа ново уточиште и ослонац (1995-2002), Станко Абаџић открива полако у својим свакодневним шетњама, са нескривеном жељом да у налету глобализацијских процеса отргне од заборава амбијенте који су људе годинама чинили срећним. Он нам доследно и без страха нуди своје унутрашње, можда интимно, а можда и интровертно гледање на свет, он види град иза фасада, двориста зарасла бршљаном, периферију и уличице поплочане калдрмом на којима открива један другачији живот и аутентичне људе.
У свету презасићености сликом, у којем се у готово свим медијима милиони слика, често бруталних и крвавих међусобно ломе у калеидоскопу капитала, осећамо Абаџићеву жељу да своју камеру фокусира на мир и лепоту, на естетско.
Њега не занимају познате туристичке визуре града на Влтави ни споменичка баштина, он се удаљава од екстравагандних и сензационалистичких мотива града и приближава оним финим, скровитим детаљима амбијента које примећују још само они који су сачували душу.

Катрин Бассен, уредница немачког часописа Фотофорум пише: “ Станко Абаџић је један од оних фотографа који су сачували око за животне ситнице. Могао би се упоредити са великим француским мајсторима фотографије.Он својом камером открива идилу свакодневнице, ужитке и срећу обичних људи, баш као Wиллy Ронис или Роберт Доиснеау. Језик његових слика јасан је и обликован, његове црно беле фотографије не показују ни трага просечности него зраче носталгијом и чудесном жудњом за прошлошћу.“

Наташа Шегота Лах, историчарка уметности која је написала предговор Абаџићевој књизи, наводи да аутор непретенциозним, али упечатљивим кадровима нуди нашем погледу вишеструко потенцирану слојевитост перцепције и рафинирану интерпретацију предметне појавности.
Педантност, истанчани рез и кадар, техничко савршенство, ненаметљивост мотива у корист расположења и тихи звук капања времена константа су Абаџићевих фотографија.
Зато не чуди податак да је управо његов прашки циклус највише излаган у готово свим европским земљама, као и у Аргентини и Америци.