Филм ГЛАД отвара Фестивал ауторског филма

Режија Стив МекКвин; улоге: Лиам Канингем, Мајкл Фасбендер
Последњи месеци Бобија Сендса, активисте ИРА-е који се буни против третмана у затвору Мејз у Северној Ирској штрајкујући глађу. Затвореници из озлоглашеног блока Х протестују јер не желе да носе стандардне затворске униформе и желе да буду признати као политички затвореници. Како штрајк не даје никакве резултате, један од заточених чланова ИРА-е, Боби Сендс, одлучује да промени курс протеста отпочињући штрајк глађу, одбијајући да једе док ирски званичници не признају ИРА-у као легитимну политичку организацију.

Меквин у филму покушава да представи како су се затвореници ИРА-е осећали, како су видели, мирисали у 1982. у чувеном Х-блоку и да пренесе оно што не може иначе да се нађе у књигама и архивама. Меквин, коме је ово први сценарио, описује процес истраживања за филм, који је подрзумевао разговор са некадашњим затвореницима, “мучним, вероватно емоционално најтежим искуством” у његовом животу. Првих сат времена филм малтене не садржи никакав дијалог, све до непрекидних 22 минута разговора Бобија Сендса са својим свештеником.

О РЕДИТЕЉУ: Стив МекКвин
Меквин, познато име у лондонском уметничком свету, је одрастао у Западном Лондону. Студирао је уметност и негде на колеџу постао заинтересован за филм. 1993. одлази за Њујорк, али сматра да приступ у Тисцх Сцхоол није довољно експерименталан јер “нису дозвољавали да се камера баца у ваздух”. Меквинови филмови су често црно бели и минималистички и он истиче утицај ноувелле вагуе-а и филмова Ендија Ворхола. Често се и сам појављује у својим филмовима. Његово прво битније уметничко дело је Медвед (1993.) у ком два гола човека размењују погледе који се могу тумачити и као и изазовни и претећи. Један од његових најбољих радова је Деадпан , играни приказ перформанса Бастера Китона у ком он стоји у сред куће која се руши, али он остаје неповређен захваљујући томе што стоји у прозорском оквиру.

Његови филмови су црно бели и често без дијалога. Меквин је изабран да 2009. представља Британију на Венецијанском Бијеналу.