Разоткривање / Подвучено сећање – Поглед на савремену српску уметност

Једанаесторо српских уметника на изложби у Музеју модерне уметности, Сент Етјен Метропола у Француској.

Ретка је прилика да домаћи уметници своја дела излажу у познатим и великим галеријама и музејима у свету, насупрот честим гостовањима иностраних уметника у Србији. Стога назив изложбе Разоткривање/подвучено сећање носи у себи и извесну симболику, јер ће се након дужег времена 11 еминентних српских уметника „разоткрити“ француској публици. У Музеју модерне уметности у Сент Етјену, 15. новембра, биће отворена ове изложба, а француска публика имаће прилику да „баци“ поглед на 18 дела савремене српске уметности. Уметници различитих генерација и поетика : Мрђан Бајић, Аница Вучетић, Габриел Глид, Марија Драгојловић, Биљана Ђурђевић, Здравко Јоксимовић, Душан Оташевић, Владимир Перић, Милета Продановић, Александар Рафајловић, Вера Стевановић, представници су оног највреднијег што је настало у последње две деценије на домаћој уметничкој сцени, према избору кустоскиње Александре Естеле Бјелице Младеновић.

Идеја за ову изложбу настала је током рада са др Лорандом Хеђијем, директором Музеја модерне уметности и убедјења да медјусобно упознавање мора имати константу и да стално треба чинити кораке у сусрет. Пошто је то једна од мисија Културног центра Београда, наша кућа је с великим ентузијазмом закорачила на пут сарадње, најпре изложбом „Паралелне приче“/ делима из колекције француског Музеја у београдском Музеју 25. мај-Музеју револуције. Потом је изложба 48. октобарског салона „Микронаративи“ организована прво у Београду, а затим и у Сент Етјену.
Музеј модерне уметности у Сент Етјену прва је од неколико станица на којима ће се зауставити поставка Разоткривање/подвучено сећање, коју ће после 25. јануара 2009. када се затвара, видети публика у Националној галерији у Скопљу, у Музеју савремене умјетности Републике Српске у Бања Луци и у Солуну.
Убедјени смо да ће се посредством оваквих догадјаја, али и непосредним контактима уметника, кустоса, историчара уметности…. српска уметничка сцена још више приближити публици у другим срединама, и да ће се, у скоријој будућности, широм отворити врата новим изложбама и већим разоткривањима.

Александра Естела Бјелица Младеновић
/ део текста из каталога /

Ослобађајући се стега минулих времена, без претензија ка стварањем новог уметничког језика, али са намером да прати кретања на светској уметничкој сцени, савремена српска уметност је обележена скромним подухватима у којима појединачни наступи и репрезентативни пројекти настоје да ову сцену оживе и покрену са мртве тачке, да је поново поставе у европске и светске оквире. Изложба Разоткривање/подвучено сећање који има поднаслов Поглед на савремену српску уметност, који јој обезбеђује одређен репрезентативан карактер. Избор уметника је личан, колико и сам поступак осмишљавања концепта.
Уметници користе различите уметничке медије за бележење и складиштење сећања. Лични разлози, интимне реакције, стварни документи људског присуства приказују се у разноврсним формама – породични фото-албуми, скривене белешке о људском понашању или о личној промоцији у друштвеном контексту друштвених, духовити коментари о различитим процесима социјалног понашања и развоја, алузије на друштвено-политичка кретања у скоријој прошлости.
Људско око је слободно да манипулише или буде манипулисано разноврсним приступима – посматрати, уочавати, приметити, … само су неки примери активног уметничког понашања и учешћа. Наше разноврсно искуство произлази из ока као сведока симболичке пенетрације неке информације, било она уочена по сопственом нахођењу или наметнута социо-политичким констелацијама. Поглед је усмерен ка унапред или уназад, на нивоу метафоричког или симболичког представљања. Материјализација оног што се види/посматра или што је виђено помоћу разноврсних медија омогућава уметницима да своје доживљаје вербализују дисциплинованим поступцима (М. Бајић), да своје емоције изразе кроз калеидоскопску призму проживљеног искуства (В. Стевановић), да своја размишљања о „унутарњем“ визуализују поетским приказом (А. Вучетић), да еклектичко наслеђе представе симболичким детаљима (М. Продановић), да сећање опредмете монументалним формама (М. Драгојловић). Посматрати значи доживети па се уметници инспиришу реалним окружењем (В. Перић, А. Рафајловић), беже у духовито коментарисање „популарних“ елемената свакодневице (Д. Оташевић) и скривених простора тривијалног понашања (З. Јоксимовић, Г. Глид) или метафорички представљају наша искушења (Б. Ђурђевић).
Преиспитујући компатибилност актуелне српске уметничке сцене са светским токовима закључујемо да је она у живом интерактивном односу са другим системима. Тематски оквири у којима стварају уметници одабрани за овај сужени преглед препознају се у уметничком стваралаштву било ког географског дела европског/светског простора. Сећање, лично искуство, коегзистентност у креативном процесу, посвећеност, … само су неки елементи којима се ови уметници служе да би „обликовали време“, односно да би се отргли од заборава. Позивајући се на претходна искуства можемо прецизно да формулишемо и полазишта савремене српске уметности и оправдамо њено постојање и трајање. Она показује да освајање позиција на европском или светском уметничком пољу може изгледати као умишљен, имагинаран, али не и узалудан процес. Поновно заузимање позиција у овим размерама, које су за српске уметнике у једном кратком периоду биле замрзнуте, појединачним походима или у приликама као што је ова, када се на репрезентативан начин представља једна врло разноврсна уметничка сцена, без патетичних објашњења и сувишних расправа, уз могућност дијалога, инспиративан је и, без сумње, храбар подухват.