УМЕТНИЧКА ГАЛЕРИЈА НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ, ЦАРА ДУШАНА 6, 32 000 ЧАЧАК
Продукција: Културни центар Београда; аутори изложбе: Оливера Стошић Ракић и Предраг Петровић; ауторка поставке: Душица Кнежевић
Станислав Винавер
КЊИЖЕВНИК МОРА ДА ТРАЖИ, МИСЛИ И ГОРИ БЕЗ ПРЕДРАСУДА
Станислав Винавер (1891- 1955) је најхаризматичнија интелектуална фигура Србије прве половине XX века. Ерудита европског формата ( књижевник, математичар, физичар, пијаниста, полиглота, новинар, дипломата ) био је неуморан борац за интензиван дијалог српске са европским културама. Језик и његови изражајни потенцијали ( песник, фељтониста, есејиста, пародичар, критичар, преводилац ) били су најјаче Винаверово оружје у полемичко-мајсторским и прецизним критикама културног медиокритетства и митоманства ондашње Србије. Његов разбарушени дух и бунџијски карактер омогућавали су му да са лакоћом матира противнике „старог кова“.
Остаће упамћен као упорни реформатор српске књижевности прве половине XX века, као и борац за урбани израз српског језика. „Писци морају бити напредни да би докучили и одгонетнули стварност. Литература мора да одбаци све што је мртво и да сиђе у дно човека укрштањем мелодијских, психолошких и других ритмова. Она мора да удје у бескрајну префињеност коју поседује и најпримитивнији човек,“ говорио је, наглашавајући потребу да књижевник тражи, мисли и гори без компромиса, одбацујући било какав детерминизам.
Судионик је прекрајања Европе: сведок Октобарске револуције, затим фашистичког спаљивања књига испред Рајхстага, учесник Балканског, те Првог и Другог светског рата.
Био је предан и сигуран у своју реформаторску мисију: „Обично ме сматрају за лудог и пустог. Сад ме не признају, а кад умрем прихватиће све моје идеје,“ рекао је у свом последњем интервјуу 1955. кад је и преминуо.
Европљанин и Београђанин истовремено, бескомпромисног става, авангардног духа и критичарске луцидности, Винаверов укупни интелектуални активизам јесте парадигма за могућу културну платформу данашње Србије. Зато је Станислав Винавер личност којој треба да буде посвећена једна градска манифестација, попут Фестивала једног писца. Иако он заслужују и више од тога. А овдашња јавност заслужила је да се боље упозна са његовим делом, да га поново вреднује у контексту савремених друштвених и политичких прилика у Србији и увери се колико је његово дело и данас витално и актуелно. Поготово данас!