О изгубљеној љупкости, Димитрије Тадић и Маја Јосифовић

На изложби су представљени видео, принтови и серија реадy маде-а

Маја Јосифовић и Димитрије Тадић, након пет комплексних заједничких пројеката који укључују различите просторе и медије изражавања, свој дугогодишњи континуирани рад крунишу новом самосталном и заједничком изложбом.
На изложби О изгубљеној љупкости представљени су заједнички рађени гоблени и видео рад, инсталација Огледала Маје Јосифовић и рад Димитрија Тадића Еуген Савојски – порцеланска колекција кнеза Михаила Обреновића који је, уствари, мини серија од четири порцеланске фигуре са представама Еугена Савојског, Златног фазана, Росодоруса и Цвета Никодија Луњевице.
Као што у тексту у каталогу наводе историчарке уметности Маида Груден и Мара Прохаска Марковић на пет гоблена извезених на тканинама „..нуде нам се призори пасторалне лепоте: зечеви, јарићи, срне, јелени, маце, нежне девојчице, насмејани љупки дечаци фигуре, сви спојени у срећном тоталитету. Попут неког изгубљеног рајског места ови призори обавијени су атмосфером зачаране идиле која се чак и лаким дрхтајем може распрснути.“ Заједнички видео рад Без назива представља снимак пасионираног ловца, који је преузет са интернета, на коме се прати понашаље крда кошута и јелена у природном окружењу, док се њихова егзистенција у природи доводи у везу са вишевековном симболиком опстанка човека. Мајина инсталација Огледала чине 3 цртежа фломастерима на плексигласу, то су објекти “., који не рефлектују одраз, као што би се очекивало с обзиром на назив дела, већ представљају готово техничке цртеже на експадираној пластици налик на мустре и скице личних сећања ухваћене у огледалима меморије. Наведени реадy мадеи Димитрија Тадића доводе се у везу са “..фрагментарним контекстом некада постојеће владајуће љупкости и атмосфером крхке илузије..“ која „.. припада жанру историјске фикције, који уметнику служи у смислу употребе и асимилације историјских података у визуелни садржај измаштане збирке порцеланских скулптура..“

Маја Јосифовић (Ниш, 1976) и Димитрије Тадић (Београд, 1973) дипломирали су на Факултету примењених уметности у Београду, на одсеку сценографије. Излажу од 2001. на самосталним, заједничким и групним изложбама у земљи и иностранству (Стокхолм, Берлин, Софија, Братислава, Будимпешта, Гдањск, Атина, Термоли, Ст Ерме..). Заједнички пројекти се базирају на новој рецепцији авангардног српског и европског надреализма са почетка XX века. Њихови заједнички пројекти су: Радио слободна Европа, Европизам, Од среће и од сна, Историјска читанка, Школски час, Златни пресек опсене, итд. Иницијатори су и организатори научног скупа: Надреализам у свом и данашњем времену, одржаном на Филолошком факултету у Београду 2006, и радионице Перформинг арт форум, у Ст. Ерме, Француска, 2006.