PAŽNJA-KRITIKA!?: kako i šta je pisano o beogradskim oktobarskim salonima

Učesnici: Aleksandra Mirčić, Gordana Dobrić, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović i Radonja Leposavić, priređivači

Publikacija koju su za jubilarni 50. Oktobarski salon priredili Aleksandra Mirčić, Gordana Dobrić, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović i Radonja Leposavić, urednik, tiče se stručnih osvrta, kritika i pisanja o ovoj najvećoj i najznačajnijoj likovnoj manifestaciji kod nas. Tokom trajanja Salona u Foajeu Dvorane Kulturnog centra će pored promocije knjige koja na 500 strana prezentuje 167 kritika, 75 kritičara, iscrpnu bibliografiju, hronologiju važnijih događaja, komentare i rezimee na engleskom, biti organizovan i razgovor na ovu temu u kojem će učestvovati istaknuti beogradski likovni kritičari, teoretičari i istoričari umetnosti, umetnici, profesori i novinari.

Ima neke čudne sličnosti između Oktobarskog salona i kritike Oktobarskog salona – kao da pate od istih bolesti. Kao što Oktobarski salon, iz razumljivih razloga, nije mogao a često ni želeo da bude odraz svih onih najvitalnijih i najaktuelnijih zbivanja u našoj savremenoj umetnosti, tako ni kritika nije mogla, a ni želela, da se pojedinim pitanjima ozbiljnije bavi, a može se lako dogoditi da neki procesi koje danas sa prezirom posmatramo, ne reagujući, sutra bude kamen spoticanja.
Vasilije B. Sujić, Umetnost, 51, Beograd 1977

Kad se budemo distancirali od dnevnih, kuloarskih i forumskih strasti, kada budemo počeli da mislimo – da se malo patetično izrazim – istorisjku misao, uočićemo da smo, putem dosadašnjih Salona, davali službenu dezinformaciju o liku srpske umetnosti. Hoće li zbog toga neko crveneti pred istorijom, pred pokolenjima?
Kosta Vasiljković, Umetnost, 56, Beograd, 1977

Pre izvesnog vremena, Gordana Dobrić, Aleksandra Mirčić, Aleksandra Estela Bjelica Mladenović i ja počeli smo da radimo na ovoj knjizi, znajući s kojim ćemo se sve problemima susresti. Bilo nam je odmah jasno da rezultatom nećemo moći biti bogzna kako zadovoljni, ali smo – mislim svi – računali na neko zadovoljstvo u radu, na bartovsko zadovoljstvo u tekstu, na zadovoljstvo u čitanju kritika oktobarskih salona. Međutim, ubrzo nam se pokazalo da će tog zadovoljstva biti mnogo manje nego što smo očekivali. Zgromila nas je unformisanost, hipnotizovalo nas je ponavljanje, obezvoljila beskrajnost i jalovost….Bili smo izgubljeni u vremenu, bez putokaza, lutali smo među oktobrima ne znajući više gde smo. I svako malo smo se vraćali osnovnoj informaciji sa zvaničnog sajta Oktobarskog salona, da bismo došli k sebi i setili se „šta mi to radimo:
Oktobarski salon je reprezentativna manifestacija ostvarenja iz oblasti vizuelnih umetnosti u Srbiji, čiji je osnivač i pokrovitelj Grad Beograd.
Osnovan je 1960. godine kao izložba najboljih ostvarenja iz oblasti likovnih umetnosti, da bi 1967. godine postao značajna smotra aktuelnih tokova i u primenjenoj umetnosti. Svojom tradicijom dugom četiri decenije, Oktobarski salon predstavlja značajan segment u proučavanju moderne srpske umetnosti druge polovine 20. veka. Salon je postao referentna tačka srpske kulture, reprezentativna smotra stvaralaca u oblasti vizuelnih umetnosti i velika autorska izložba čiji su selektori i kustosi stručnjaci u ovoj oblasti. Tokom svoje istorije menjao je koncepciju i oblike organizovanja, ali je ostao snažan izazov kreativnoj svesti.
O koncepciji Salona odlučuje Savet sastavljen od priznatih stručnjaka u oblasti vizuelnih umetnosti (istoričara umetnosti, likovnih kritičara i umetnika), koji imenuje Grad Beograd. Savet Salona bira Žiri, koji dodeljuje tri ravnopravne nagrade za najbolja ostvarenja na Salonu.
Od 2001. godine imenuje se umetnički direktor koji predlaže koncept Salona.

Oktobarski salon je do 2005. godine bio manifestacija koja je predstavljala isključivo umetničku scenu u Srbiji i Cnoj Gori. U želji da Oktobarski salon uspostavi potpuniji dijalog sa međunarodnom umetničkom scenom, Grad Beograd i Savet opredelili su se za međunarodni karakter budućih Oktobarskih salona. Promena koncepta i strukture Salona imaju veliki značaj za razvoj ove najstarije i najznačajnije likovne manifestacije u Beogradu. Beograd se time upisao u međunarodni kalendar umetničkih dešavanja, a domaća scena je oživela mogućnošću zajedničkog izlaganja i neposrednog upoređivanja sa međunarodnim umetničkim tokovima i produkcijom.
A zadovoljstvo? Pa bilo ga je, ali više u usmenim anegdotama….

Radonja Leposavić, iz predgovora knjige PAŽNJA-KRITIKA!?, izdavač Kulturni centar Beograda, Beograd 2009