Филмски фестивал С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА

Филмски фестивал поводом 20-годишњице пада берлинског зида

С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА
филмови поводом 20-годишњице од пада Берлинског зида

Као ниједан други уметнички облик, осим можда књижевности, филм је у стању да обухвати друштвена расположења и атмосферу која влада у одређено време и на одређеном месту и да их сачува за нека будућа времена. Двадесет година након пада зида у прилици смо да стекнемо утисак о животу с обе стране зида. Осим тога, одабрани играни и документарни филмови јасно показују како зид и друштвено-политички систем кога је он представљао и после пада зида настављају да делују.
Филмски критичар Бернд Будер је за нас направио избор филмова у којима значај поделе и поновног уједињења Немачке игра важну улогу у животу људи. Филм као што је У-вид (Еин-Блицк) из 80-их година приказује ванредно стање као стање нормалног. Размишљање о томе како је до промена дошло централна је тема филма Црква Св. Николе (Николаикирцхе) из 90-их. У неким каснијим филмовима промена се већ догодила, само што су то још морали да схвате и људи, као што је Мартин Шулц у филму Берлин Ис Ин Германy, који после 11 година излази из затвора или Кристиане Кернер у филму Гоод бyе, Ленин!, која се буди после месеци проведених у коми. Међутим, нису сви филмови веселог карактера. Колико прошлост оптерећује живот јасно се може видети из документарног филма Лицем према зиду (Гесицхт зур Wанд) из 2009. године, у коме се исповедају људи који су у НДР-у оптужбе за покушај бекства из земље морали да плате вишегодишњом робијом.
Док урањате у прошлост и размишљате о њој, желимо Вам леп провод!

Јута Гериг, Гоетхе-Институт Београд

С ОБЕ СТРАНЕ ЗИДА – филмови о берлинском зиду

Падом зида који делио Немачку од 1961. до 1989. један политички процес је доживео свој симболички врхунац, чији корени сежу у 50-те године, када је у различитим социјалистичким земљама дошло до првих масовних протеста против политичког естаблишмента. Осамдесетих година је недостатак легитимитета социјалистичких власти постао све видљивији. У Пољској су промашаји у привреди и проблеми у снабдевању довели до оснивања независне „Солидарности“. И у другим земљама су власти због промашене привредне политике и недостатка демократије биле суочене са губитком поверења. Политика „Гласности“, коју је средином 80-их покренуо тадашњи председник КПСС Михаил Горбачов, означила је у Совјетском Савезу отварање слобода говора, мишљења и штампе. Нова отвореност је и у НДР-у праћена с пажљивим интересовањем, што се за владу не би могло рећи. Филмови о критици друштва на пример, као што је Да ли је лако бити млад? („Ваи виегли бут… ?“, 1986.) или Мала Вера („Маленкаја Вера“, 1987/88.), стизали су, сумњичаво посматрани, у НДР на приказивање само у оквиру манифестација у филмским клубовима . Одједном је социјалистичка братска земља изгубила своју друштвено-политичку функцију узора.

Заједно са све видљивијим симптомима економске кризе, тајновитост око „Гласности“ утицала је на бунтовничко расположење код становништва које се најпре артикулисало међу удружењима миротвораца и еколога, а под окриљем цркве, али и музичком субкултуром. Супротност између званичног става и реалне атмосфере кризе постала је посебно уочљива у привредним центрима изван делимично високоразвијеног главног града Берлина. У Лајпцигу, другом по величини граду НДР-а, на ободу троугла хемијске индустрије Хале-Битерфелд-Лајпциг „молитве понедељком“ 1988. прерасле су у „демонстрације понедељком“ – протестне поворке против тврдокорности владајућег режима, којима су се сада придружили сви слојеви становништва и критички настројени кадар владајуће СЕД партије („Созиалистисцхе Еинхеитспартеи Деутсцхландс“, Јединствена социјалистичка партија Немачке). Истовремено, затечена полиција државне безбедности је све чешће предузимала оштрије мере али је у одлучујућем тренутку одустала од очекиване употребе оружја против сопственог становништва. Црква Св. Николе Франка Бејера представља психограм ових догађаја. У међувремену, код демонстраната је дошло до промене постављеног циља: почетни слоган Ми смо народ се у јесен 1989., такође под великим утицајем западнонемачке политике, претворио у Ми смо један народ. Сада се више није радило о реформи социјализма, већ о поновном успостављању немачког јединства. Деветог новембра 1989. функционер СЕД-а Гинтер Шабовски објавио је испред Народне скупштине НДР-а, укидање ограничења путовања за грађанеНДР-а. Зид је био отворен.

У месецима који ће следити политичка ситуација у Немачкој била је у стању неизвесности. С једне стране била је присутна радост због отварања зида, с друге, опет, размишљање о томе „куда“ са поновно уједињеном Немачком у светлу оптерећујућег историјског наслеђа. Са филмом Зид Јирген Бетхер разрађује једну од првих филмских рефлексија: омамљеност радошћу због пада зида супротставља сећањима на вилхелминизам, национал-социјализам и подизање зида.

Бетерову недоумицу су тада делиле и многобројне колеге из земље и иностранства. Пример представља филм Душана Макавејева под називом Горила се купа у подне. У ничијој земљи историје настале су визије, али и многобројна питања.

Завршетак рушења зида званично је објављен 30. новембра 1990, скоро два месеца након изјаве НДР-а о приступању Савезној Републици Немачкој 3. октобра. Данас је потез где је био зид зарастао у растиње. У Берлину на некадашње распростирање „антифашистичког заштитног зида“, како се у НДР-у званично и звао, подсећа линија уграђена у плочник. Пукотину која се још увек пружа Немачком новији немачки филмови, као што су Берлин ис ин Германy и интернационално популарни Гоод-Бyе Ленин !, обрађују глумачки на сатиричан начин – они подсећају на то како различити печати живота још увек одјекују, указују на то да је за многе са нестанком НДР-а и надовезујућег транзиционог процеса нестао и један део идентитета.

Нови идентитет у многим местима још увек није пронађен. У филму Јерихов Кристијана Пецолда, неком врстом снимка тренутка севернонемачке провинције, социјални живот делује редуковано и одиграва се на новој ничијој земљи, између усамљених киоска за брзу храну и подрума пића.

На местима у Берлину пуним симболике, као што је Потсдамски трг (Потсдамер Платз) и некадашњи гранични прелаз Алијансе Чекпоинт Чарли („Цхецкпоинт Цхарлие“) продавци сувенира данас продају капе некадашње граничне полиције НДР-а.Ето, тако историја постаје поента. Насупрот томе, филмови као што су Западњаци („Wестлер“), немачко-немачка љубавна прича хомосексуалаца која прелази оквире зида, или Лицем према зиду („Гесицхт зур Wанд“), који приказује трауму некадашњих ШТАЗИ (СТАСИ – Стаатссицхерхеит) затвореника, на различит начин враћају у свест трагику свакодневице зида која данас лежи у фиокама колективног сећања.
Бернд Будер, селектор програма

Програм Фестивала:

четвртак, 22.10.
20.30: СВЕЧАНО ОТВАРАЊЕ
21.00: ЈЕРИХОВ /  JERICHOW ; Немачка 2008. режија: Кристијан Пецолд, 93 мин

петак, 23.10.
19.00: У – ВИД /  EIN – BLICK; СР Немачка 1987, режија: Герд Конрад, 10 мин.
ЗИД / DIE MAUER; ДДР 1990, режија: Јирген Ботхер, 99 мин.
21.00: ГОРИЛА СЕ КУПА У ПОДНЕ / GORILLA BATHES AT NOON; Немачка / Југославија, 1993, режија: Душан Макавејев, 83 мин.

субота, 24.10.
19.00:  BERLIN IS IN GERMANY; Немачка 2001, режија: Ханс Штор, 97 мин
21.00: ЗАПАДЊАК / WESTLER; СР Немачка , 1985, режија: Виланд Шпек, 94 мин.

недеља, 25.10.
19.00: ЛИЦЕМ ПРЕМА ЗИДУ / GESICHT ZUR WAND; Немачка 2009, режија: Стефан Вајнерт, 90 мин.
21.00: ЦРКВА СВЕТОГ НИКОЛЕ / NIKOLAIKIRCHE; Немачка 1995, режија: Франк Бејер, 138 мин.

понедељак, 26.10.
19.00: УТВАРЕ / GESPENSTER; Немачка, Француска 2005, режија: Кристијан Пецолд, 85 мин
21.00: GOOD-BYE LENIN; Немачка 2003, режија: Волфганг Бекер, 121 мин

уторак, 27.10.
21.00: НЕБО НАД БЕРЛИНОМ/DER HIMMEL ŰBER BERLIN, Немачка, 1987, режија: Вим Вендерс