50.ОС: Околност, Раша Тодосијевић

Димензије променљиве 800–900 ц м x 600–700 цм, (детаљ); љубазношћу уметника

Тодосијевић Драгољуб Раша
Рођен сам другог септембра 1945. године у Београду, у улици Народног Фронта; та се улица пре Другог светског рата звала улица краљице Наталије. Прво смо – ја и моји честити родитељи – становали у Румунској улици, горе на Дедињу. После смо се, ко зна зашто, преселили у Шајкашку улицу бр. 17. То вам је крај железничке станице Дунав. Када су градске власти из необјашњивих разлога срушиле то лепо здање у Шајкашкој улици преселили смо се у Цвијићеву бр. 115, близу Новог Гробља. После неких десетак година, а можда и коју годину више, отишли смо на периферију града, Богу иза ногу, у Јабланичку бр. 21. Много касније смо Маринела и ја коначно добили наш стан, наш собичак слободе, на Сењаку, у Праховској 4а. Када су њени родитељи напустили овај свет скрасили смо се у центру града у улицу Генерала Жданова 9, која је пре неку годину поново добила свој стари, предратни назив: Ресавска.
Прво сам покушао да будем војни пилот у Мостару. Како ми то није ишло од руке нити ми се свиђало досадно војничко друштво вратио сам се у Београд. Две године сам похађао Курс Цртања и Вајања у Шуматовачкој улици 122а. Коначно, 1964. године, уписао сам Академију Ликовних Уметности у Београду. Моји професори на Академији су били људи непријатно скромног дара и још скромнијег образовања. Преостало ми је да путујем светом и да се сам образујем онако како сâм знам и умем, не би ли, ето, мојим маленим снагама некако успео да скршим невидљиви јарам свеколиког провинцијализма. Атеље сам добио после равно тридесет година и то на такозваном Старом Сајмишту које је за време Другог светског рата било немачки концентрациони логор. Понеки пут, док у мом атељеу преко радиа слушам тиху музику, чини ми се као да ме походе душе побијених логораша.