ФУГА ПАУЛА ЦЕЛАНА
РЕШЕТКА ЈЕЗИКА
Круг ока између пречага.
Капак треперава звер
весла навише,
поглед ослобађа.
Зеница, пливачица, без сна и мутна:
Небо, сиво попут срца, мора бити близу.
Косо, у гвозденом тоболцу,
дими се луч.
По смислу светлости
докучујеш душу.
(Да сам као ти. Да си као ја.
Зар нисмо стајали
под истим пасатом?
Ми смо странци.)
Камене плочице. По њима,
једна уз другу, две
локве, сивкасте попут срца:
две грудве ћутања
у нашим устима.
Превео са немачког Бранимир Живојиновић
Из књиге Фуга смрти, Нолит, Београд, 2008.
Песма из збирке са истим насловом, то је сада онај најбољи и препознатљиви Целан. Шта остаје кад се оно што живимо провуче кроз решетку језика: и о томе говори ова песма.