Сам концепт политичког се у новим радовима Милице Ружичић реализује као одлука да призоре који су нелагодни, непријатни, узнемирујући, трауматични слика у фетиш-формату: формату колекционарских слика и формату музејске слике.
Милица излаже серију слика рађених акриликом на платну, из продукције 2009-2010. Поставку чини 17 „малих слика“, димензија 30×40 цм, и једна „велика слика“, димензија 270×195 цм која асоцира на стил монументалног историјског сликарства. У новим радовима тематизује се насиље као друштвена реалност и својеврсни феномен савременог доба, прецизније насиље које као бруталну силу спроводе држава и политички апарат над појединцима и групама у различитим деловима света.
У тексту у каталогу Јасмина Чубрило износи неколико теза могућег тумачења дела и уметничке праксе коју ауторка спроводи: Превођење медијских слика из електронских медија (интернет, телевизија) у медиј и језик фигуралног сликарства са историјским референцама на традицију групног портрета и социјалног сликарства, али и на поп-арт, па чак и хиперреализам, и то у смислу процедуре коришћења, преузимања, цитирања оне реалности артикулисане медијским сликама…представља мање уобичајен приступ.“ С обзиром да призори на сликама тематизују силу коју држава испољава над појединцима, својим грађанима, када они својим протестом указују на то да су им неке од слобода или неко људско право угрожени или им је онемогућено да их уживају, слике неоспорно имају политичку димензију.“… „Миличине слике деконтекстуализују место испољавања силе државе/капитала (бела позадина ’малих слика’) и тек по препознатљивости униформи, одећи или боји коже можемо да евентуално реконструишемо могуће место или повод сукоба. Напротив, оно што је сасвим и безусловно евидентно на овим призорима јесте матрица насиља биополитике и капитала, јасно указивање на чињеницу да је политика, како Лакло (Лацлау), Моф (Мауффе), Ставракакис, Жижек указују неминовно структурирана око друштвених подела, ма колико су тенденције у задњих двадесетак година учиниле да се појам антагонизам избрише из политичког дискурса.
Милица Ружичић (1979) је дипломирала и магистрирала на ФЛУ у Београду 2008, на одсеку за скулптуру. Једна је од оснивачица и чланица иницијативе уметника Дез.орг., као и простора који воде уметници Музеј у Бранковој улици у Београду. Живи у Београду и предаје вајање на Високој школи ликовних и примењених уметности. Од 2007. излагала је на седам самосталних изложби у Београду, Загребу, Бечу, и на 40 колективних изложби у Београду, Загребу, Салцбургу, Бечу, Берлину, Хелсинкију, Приштини и Њујорку. Добитница је награде “Мангелос” 2004. године.
недеља, 28. новембар
12.00 СУСРЕТ СА УМЕТНИЦОМ
Разговор о теми и концепцији изложбе, „малим“ салонским сликама и „великој“ музејској слици Југоремедија.
Учествују: Иван Златић, новинар листа „ Република“ и борац за људска права, портретисани радници „Југоремедије“ из Зрењанина и ауторка.
Медијација: Гордана Добрић
уторак, 30. новембар
12.00 АУТОРСКО ВОЂЕЊЕ КРОЗ ИЗЛОЖБУ
Разговор о теми и концепцији изложбе, са посебним аспектом на сликање монументалног групног портрета на слици Југоремедија.
У сарадњи са Високом школом ликовних и примењених студија у Београду.
петак, 3. децембар
18.00 СУСРЕТ СА УМЕТНИЦОМ
Разговор о теми и концепцији изложбе, „малим“ салонским сликама и „великој“ музејској слици Југоремедија
Пројекција документарног филма о радницима „Југоремедије“ у Зрењанину, трајање 60′, 2004.
аутор Иван Златић, новинар листа „Република“, борац за радничка права и члан Савета за борбу против корупције
Медијација: Гордана Добрић