БОЕМИ
МИЛЕНИЈУМСКА КУЛА
На шта пуцају
те Куле под сукњом фрушкогорском?
Небо?
Тешке ли мете!
Куло,
откуд ти међу сојеницама?
Окер-висока,
(смрзнута музика)
апел цигле у словенско небо,
суво,
ко свињски валов.
Испнем ти се, каткад:
Као сви они,
који се не баве политиком,
а хоће град на длану
да имају,
и мутан видик, мутан:
Ко песма с превише слика.
Чучим у буђавој празнини,
(голуб у олуку)
слушам:
Сплели се језици туриста,
и ричу црева, трубе
јерихонске
Мрзим те, али опевам:
(знам ја своју браћу)
Само да би те брже срушила.
А Ливада каже
Клица проклија,
само на угашеној звезди.
Раша Ливада (1948-2007)
Из књиге Карантин, Просвета, Београд, 1977.
Један од последњих великих боема, невеликог а капиталног опуса, остварио је онај класични идеал боемије, који, пре свега, подразумева узвишеност духа, дендизам.