BOEMI
AUTOBIOGRAFIJA
Od besa nikad nisam pio,
sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog,
i nisam krotko, mirno teko
po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno,
i nisam pao, nisam dao,
da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge,
pa sam stekao ruke ove
i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo
i svet rasparo star i uzan
lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.
Miroslav Antić (1932-1986)
Iz knjige Antologija Antić, Prometej, Novi Sad, 2010.
Jedna od najboemskijih figura posleratne srpske književnosti, dao je u ovoj pesmi o čemu se u stvari radi.