БОЕМИ
АУТОБИОГРАФИЈА
Од беса никад нисам пио,
сит никад нисам хлеба иско,
а жеђ сам био, а глад сам био
под крововима неба ниског,
и нисам кротко, мирно теко
по земљи црној, парастосној,
него сам меко реко неком
химну у јутро смртоносно,
и нисам пао, нисам дао,
да ми кроз очи гмижу туге,
већ сам од самог себе крао
помало себе за све друге,
па сам стекао руке ове
и снове своје растом стиго,
и био добри, груби човек
што је на леђа живот диго
и свет распаро стар и узан
лопатом тупом тешких шака,
па одлутао незауздан
без свратишта, без повратка.
Мирослав Антић (1932-1986)
Из књиге Антологија Антић, Прометеј, Нови Сад, 2010.
Једна од најбоемскијих фигура послератне српске књижевности, дао је у овој песми о чему се у ствари ради.