БОЕМИ
РАКОВИЦА
Водићу те у Раковицу, у ту плавокосу нигдину, што рече
флуоресцентни Матић. Ухватићу те за твоје пејсажне и беле
руке и водићу те, водићу те, о девојчице, таласнија од
смрти. Ваздух је у моме крају истинит и помало од своје
лепши нежности, па ће ти причати причу о таквој Црвенкапи
за коју бајке немају ни једну смисла нит. Ухвати ме
у подножје мог малог прста и чућеш како пуца бадем. Ту спава
тужнија од своје величине једна реч разумом неокаљана. Ту благо
уклањам своју стварну историју данима потајно одигравану.
Водићу те у Раковицу где небо и земља дођу за тренутак
у својој да се виде дражи, да пријатељи на брду буду. О,
мала девојчице, што плетеш у своме оку навику доброг
сунца, доћи ћеш, зар не, у нашу шуму крај престонице да
будеш гост из свога срца том старомодном пољском цвећу,
што ћутање је преплављено. Разумеш, ваљда, (ниси зла?)
да ћу те водити у ту шуму што мења одлуке малолетних
у мушку намеру и оставићу те да вечно будеш у мом
збивању. Водићу те у Раковицу, у ту плавокосу нигдину,
што рече флуоресцентни Матић, о девојчице.
Божидар Тимотијевић (1932-2001)
Из књиге Велики спавач, Нолит, Београд, 1958.
Још један, данас слабо читани песник, широј публици непознат као писац текста за најпознатију београдску шансону Девојко мала, у време настанка ове песме свесрдно је радио на обнови београдске боемије. Читав живот је провео у радничкој Раковици, па отуда ова, једна од његових најпознатијих песама, има овај крај као место дешавања.