BOEMI
IZMAĆI ISPOD SEBE SVET
Iz tebe izleću sama priviđenja
Kao iz pećine otvorene gromom
Kopaju noktima u belinu bdenja
Krilate životinje zvečeći slomom
Na grudima sede grlo ti stežu
Razumeš zečića u kandžama gore
Na suvom te hvataju u mrežu
Kuvaju u paklu zapenjene more
Vadili su mi oko drobili čelo
Ko u zalivu lanci avetinjski
Tresli mi svaki članak telo
Raskubali me u čoporu svinjski
Sravnjuju me oni ali neće dovek
Oni ili ljudi al nije to ništa
Videli su kako mrtav čovek
Ustaje i odlazi sa razbojišta
Dodirnute rane jače će da gore
Ko baklje iz stare tame na sceni
I samo njih priznaj za izvore
Gde u bledilu ćute nadneseni
Gde se zvezda hvata kao u posudi
Gde iz modrog razbijenog oka
Jedan i večan krin se budi
Ja s njima stigoh na mesta duboka
Njima napojih robove znojne
Prsiju zapaljenih i izgorelih
I putnike daleke malobrojne
Haljina nečistih i duša svelih
Blizu je večne kuće prag
Al hajde ti mu pređi splet
Odande govori filozof vrag
Izmaći ispod sebe svet
Iskočiti kroz otvor taj
Kružno kroz ponor plavobledi
Spuštati se roneći sjaj
Ja vidim već šta tamo sledi
Crna i dosadna večnost promiče
Nečastivi opet požuruje kraj
U levak oštar skupljen od ciče
Sužava se i sam beskraj
Aleksandar Sekulić (1937-2009)
Iz knjige Gospođa halucinacija, Prosveta, Beograd, 1978.
Zapamćen pre svega kao jedan od stubova boemske kulture Beograda, Sekulić je u stvari veliki pesnik. Pesma pripada mističko-oniričkoj liniji boemskog pesimizma. Pa ko sme, nek izvoli!