БОЕМИ
КАФАНСКО УМИРАЊЕ
Цео дан ми око оста на једној женској нози
и на једном цвету у вази
што је кроз сан бледога живота
умирао са мном у кафанском углу
Само је сан у дому детињства
и смех неба на окну собе
Ја сам давно заборавио живот
пшенице зелене и сељанке беле
Овде смешно у срце ми улазе
мириси прегореле кафе
Прсти ми се кроз ципеле смеју –
то су тек бели зуби богатих дама
Ја знам да пијано вече
у болницу ме односи
Гле! једна госпа води танког кера
она је бледа а он костуран
чудна је на тигровој кожи у плавом салону
ексцентрична љубав
Хеј! Дечко… донеси три деци вина
Овде је пио Дис и несрећни Ђура
А после сањам вечни пут
из кафане шинама путујем
бивам келнер на лађи
и песник лакеј
у зеленом будоару контесе Ноај
И тихо у кафанском углу
умирем са шумским цвећем
из родног краја.
Раде Драинац (1899-1943)
Из књиге Дела, књига И, ЗУНС, 1998.
Тешко је бољи симбол међуратне боемије од Драинца, па ипак, остало је до дан данас неутврђено да ли је био бандит или песник, овај Амор Пацов.