VII Фестивал чембала: Микеле Барки (Италија), Италијански виртуоз на чембалу 18. века

Сонате и концерти на програму овог реситала су композиције писане за чембало током једног века, на територији музичке Италије од Републике Венеције до Краљевине Напуља.

У првом делу концерта стил је још увек везан за језик и изразе барока. Оба концерта, траскрипције композиција Алесандра Марчела иАнтониа Вивалдија, имају типичан облик венецијанских концерата, троставачни облик Аллегро-Адагио-Аллегро. Концерт у де молу је Бахова транскрипција концерта за обоу и гудачке инструменте Марчела (Ла Цетра). Ова композиција је чувена пре свега због лаганог става Адагио који је Бах у транскрипцији обогатио музичким изразом велике експресивности. Концерт Вивалдија за четири виолине и гудачке инструменте, Бах је приредио за четири чембала. Постоји и мање позната адаптација за само једно чембало чија деоница сажима комплетан музички материјал за једног јединог извођача.
Соната Бенедета Марчела, којом концерт почиње, је композиција живахног карактера, са повременом појавом фугата, типичног за „Соната а тре“ те епохе.
Обе Скарлатијеве сонате крше донекле законе барока, представљајући се посебним и виртуозним језиком, и у појединим моментима потпуно подлећи карактеру народног мелоса његовог родног града Напуља, који је стално присутан у његовој музици.
Пјетро Доменико Парадизи је један од аутора чија дела постепено доносе прелаз ка „галантном“ стилу који ће свој врхунац достићи између 1760. и 1780. године. Соната бр. 6 је једна од примера музичког квалитета, лепоте и хармоније Италијанске музике тог доба. Написана је у само два става, оба брза, што постаје обележје соната аутора који долазе.
Венецијанац Балдасаре Галупи са својом сонатом бр. 1, из збирке „Разонода на чембалу“ (“Пассатемпо ал Цембало“) се одлучно орјентисао према пре-класичном стилу. Прелеп Андантино цон еспрессионе, богат слатком мелодијом, представља готово увод у стил Моцарта.
Соната Луиђија Керубинија, који је познатији као оперски композитор, је четврта из колекције од 6 соната објављених у Фиренци 1780. године. Иако се у наслову издања „Сонате за чембало“ нигде не помиње фортепиано као алтернатива, стил композиције се развија у овом правцу, јер се,у тим годинама, нови инструмент на принципу рада чекића већ раширио у већем делу Европе.
Композиција којом се концерт завршава је једна од соната од Фердинанда Гаспара Туринија, брешанског музичара који је студирао у Венецији. Соната је део колекције написане руком која се чува у библиотеци Брешанског конзерваторијума. И ова соната је придобијена „за чембало“, али је стил висе клавирски, усмерен ка инструменталном језику блиском М. Клементију. Последњи став је тема са варијацијама. У почетку варијације су једноставне, али у последњим варијацијама тема се трансформише у веома виртуозне фигурације, писане са брзим скалама и арпеђима за обе руке.

На програму концерта су:

Benedeto Marčelo: Sonata u ge molu
1686-1739                Allegro – Allegro – Adagio – Presto

Alesandro Marčelo: Koncert u de molu (transkripcija J.S. Bah, BWV 974)
1673-1747                 Andante spiccato – Adagio – Presto

Domeniko Skarlati: Sonata u a molu, K 175 i Sonata be duru, K 545
1685-1757

Antonio Vivaldi: Koncert u a molu op.3, br.10 (transkripcija J.S.Bah, BWV1065 i M.Barki)
1678-1741          Allegro – Largo – Allegro

————————————————————————-

Pjetro Domeniko Paradizi: Sonata VI u a duru
1707-1791                              Vivace – Allegro

Baldasare Galupi: Sonata u ef duru
1706-1785              Andantino con espressione – Allegro assai – Allegro

Luiđi Kerubini: Sonata IV u ge duru
1760-1842        Moderato – Rondò,andantino

Ferdinando Gasparo Turini: Sonata V u ge duru
1745-1829                               Allegro cantabile – Adagio a imitazione Violoncello- Allegretto con variaz.