Pesma na dan – Nemanja Mitrović

28.10.2010, 16:19.
blank-image

NJEGOŠEVOM ULICOM – POEZIJA NOVOG TALASA

HERUVIMSKA

Penjem se belim, zapuštenim spratovima. Kradem jaja iz gnezda koja ptice dube u freskama. Spavam na stepeništu, u podnožju zidova.
Ponekad, iz polusna me prenu drhtaji koji blago prostruje zidom. To su odjeci potresa u dalekim temeljima zdanja.
Svi spratovi su zavejani. Promaja navejava so u uglove napuštenih odaja. Gorke, ledene vode potopa, koje su poplavile i opustošile zdanje, davno su se povukle.
Iz smetova se pomaljaju lomne mreže ptičjih kostiju, suve, lake i bele kao kreda. Njihove šupljine ispunila je so.
U jednom uglu, iz naslaga soli iskopam bledo ptičje jaje. Teško je kao kamen. Uz njegovu ljusku iznutra savršeno prijanja oblutak.
Odjek umnožava korake, razleže se hladnim hodnicima. Uznemirena mojim prisustvom, jata galebova kruže i galame pod svodovima. Nošene promajom, ptice prolaze kraj mene, ne dotakavši me.
Nastavljam, lavirintom praznih hodnika i odaja. Zaustavljam se pred visokim vratima. Otvaram ih. Zahvata me snažan vrtlog promaje.
Zastajem, zaslepljen. Oči se sporo privikavaju na svetlost dana. Dole, u ogromnoj dubini, vidim oblake.
Na ovim visinama, vazduh je razređen. Dišem s naporom. Postaje sve hladnije. Jeza pokriva kožu mnoštvom sitnih bradavica.
Povremeno se stresem, kao u naglim, kratkim jecajima. Tražim zavetrinu.
Povlačim se dublje u unutrašnjost zdanja. Ovde vlada stalan, zamoran suton koji remete samo daleke smene dana i noći.
Pod je pokriven prahom brušenog kamena. On stišava hod. Po uglovima nalazim davno ostavljen alat za klesanje i glačanje kamena, porozan od rđe koja ga sagoreva.
Na niskom kamenom odru zateknem ljudski skelet. Podignem jednu kost. Od kamena je.
Lobanja je savršeno izvajana. Zubi su naknadno usađivani u vilicu. Na nekim je izvajan jedva vidan kvar. Sa nevericom opipavam svoje čelo i zglobove.
U jednoj odaji naiđem na skelet anđela. Malo dalje, zateknem i ostale. Neki su proterani a neki su se sami sklonili u mir ovih zabačenih spratova.
Pažljivo dotičem zakržljale ruke skrštene na oštrom, snažno razvijenom grebenu grudne kosti. Široke školjke lopatica pokrivaju i štite leđnu stranu rebara. One nose kosti krila.
Čitavi skeleti su sazdani iz jednog dela, kao zamršene mreže jelenjih rogova. Lišeni zglobova, sputavaju i najmanji pokret.
Iznenađuje me njihova lakoća. Šuplji su, kao kosti ptica. Njihova srž su promaje.

Nemanja Mitrović (1960)
Iz knjige Rase, Prosveta, Beograd, 1983.

Manufaktura snova u svom najboljem izdanju.

Loading...