РИТМОВИ – ПОЕЗИЈА МИОДРАГА СТАНИСАВЉЕВИЋА
ЗАКРИВЉЕНИ ПРОСТОР
1.
кад светлост угљенисаних вероватноћа бљесне
бљесне нека покаже пут до поља
до поља, до извора, до круга отвореног
отвореног, маховинастог, спремног да прими
да прими, да опрост да, да извида
бегунца, отпадника, сина распућа који
који се не сећа, који је уморан, који подастире постељу
у имагинарним линијама кретања неког вира
одбеглог од прљаве, хладне воде.
2.
једино коме се још обраћа, с киме се још спори
то су делови сопственог тела
листови, не грчите се!
врату, тај заокрет је сувишан!
раме, не замишљај притисак канџи при узлету!
тетиве, не упредајте се!
стопало, не сећај се песка!
колено, Келти су смрскавали чашице издајника!
прсти, не претварајте се у зглобове трске!
раме!
стопало!
листови!
Из књиге Песме, Сабрана дела И, Республика, Информатика, Београд, 2006.
Први пут у књизи Нови ритмови, И, ИИ, Књижевна фабрика МЈВ и деца, Београд, 1984.
Прва два дела дуже песме из наредне Станисављевићеве књиге, која представља радикалнију фазу језичких истраживања. Слике које се нижу у сложеним звучним и смисаоним асоцијативним низовима не нуде некакво решење живота и света, него су позив на истраживање себе и сопствених егзистенцијалних домета. Или тако некако.