РИТМОВИ – ПОЕЗИЈА МИОДРАГА СТАНИСАВЉЕВИЋА
ЛЕГЕНДА
Гледајућ пределе ове чудно разбацане
назрех у њима песму нејасну
о љубавницима неким раздвојеним
који су толико пожурили једно другом, толико су се желели,
да су се предели између њих, пометени,
с њима помешали и испреплели.
Па сад вековима никако да се одвоје од њих.
И он грлећи је додирује њена рамена и брегове од чворака поцрнеле
(волим твоје чворке вели он)
и она грлећи га провлачи прсте кроз његову косу и кроз драч
(волим твоје шибље шапуће она)
И она некад, тајећ то од њега,
пита да ли су једно до другога стигли?
И он, не одајућ то њој, мисли:
није ли та рујна раскош бобица глога и дрена
крв њина живицама распршена?
Ал’ одговор не налазе.
Јер никако да се одвоје од предела тих
што су се с њима испреплели.
Из књиге Песме, Сабрана дела И, Республика, Информатика, Београд, 2006.
Први пут у књизи Књига сенки, Слово љубве, Београд, 1973.
Још једна у низу Станисављевићевих песама које се баве природом. Код овог песника, али и код неких других из његове генерације, аутентичан доживљај природе и певање о њој подразумевали су се. Чини се да већ од следеће генерације ови мотиви полако излазе „из моде“. При том би интересантније било повезивати ове тематске комплексе са отвореношћу, пантеизмом и слободним духом ’68. и хипи покрета