Тема: МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ
МОРЕ
(III)
Долебдела ткања мора рашива ноћ
дана у чекању повратка. Растапа се
врелина тела у страху просаца туге.
Купа се бескрај у крајњем. У сплету
безњеница, сребри се дршка 125
сна. Презир мора, и неба, очекује
повратак. Невоља постаје воља
док безнадност клетве расипа
моћ и надмоћ над лагодним
развратом потонућа. Стиже се, 130
ипак. На површину кишне капи
у којој се мрешка непокретност
обећања. У жар бестидног
ласкања, што се просипа
попут ветра записа ноћи. 135
У ислужена тела, додира гладна.
Ипак. Понављају се игре буђења,
и игре чекања, као игре света.
Поруком варке одјекује пучина
паучине хвале. Време сустиже 140
невреме. Самотност ока спаљује
гледање, посету света туђих
дана. Пролази нестално. Лутање
сенки немир зазива. Тајац
детаља удеса од бега чини 145
погрду. Види се след. Двобој
обала разрешава лаконоћна гозба
чуђења. Бесповратан обрис
тескобе, залутао иза стабла
збивања, обнавља привид одсуства. 150
Тмасте забуне изгубљеног завичаја
мосте се залуд. Лепећу неверице
над идејом неверног. Сведоче
спрам очигледног. Клија могуће.
На трагу пијанства похода светлог, 155
лелуја се свита речи, кербера
дознатог. Храброст уверавања
у вештину окрета једног сунца
заклања ништа. Прети ничим.
Стапа се са пожељношћу лакоће 160
боја сусретљивог. Придобија
друго у замору огледања.
Проверава знано знаним
заборављајући ништа свега.
Расуте, а неизречене, речи, 165
милују миловано миловањем.
Изгледају као да јесу тек
када заокруже замисао пољупца
света. Бразда повратка, изгледа,
као двојност боре заноса, као 170
замисао оствареног. Јединог.
Као све од сва. Као сутоњење
чекања дочека, уосталом, док
сласт пресека страха бескраја
мрести неочекиваног у прелому сна, 175
у дозиву вира обрве сунца.
Ненад Шапоња (1964)
Из књиге Море, Просвета, Београд, 1998.
У густом генитивном ткању Шапоњине поеме могуће је препознати море пошто се уснило.