Тема: МОРЕ ПРЕ НЕГО УСНИМ
ПРЕД ОДЛАЗАК
1.
За Грчку
За Грчку поћи ћеш за који дан
За дан-два поћи ћеш за Грчку
С пртљагом непомичних ленивих толиких
Година
Година
Година
Да ниси рекао све што си до сад рекао
Боље би било
Мирније би стао пред чисто лице
Можда
Античкога стуба
Да пустио си тихо лежи све то
У твојим недрима
Недрима
Да струји у твојој крви као што
Шуми оно што ниси рекао
Никад што нећеш рећи
Било би топлије
Топлије под хладним под немим
Небом Небом варљивим Небом варварским.
2.
За дан-два опет поћи ћеш
Опет на пут
Толико пута већ полазио си на пут
И враћао се
Враћао се заиста зар
Зар икад заиста полазио
Заиста на пут
На пут.
3.
За Грчку
За Грчку
А теби није до путовања
Пусти облак нек мине
Зашто би за њим руком
Махао
Окрени главу
Теби се све чешће спава
Спава
Овако недовршен ил срушен
Већ
Те успомене те речи што кљују
Са свих страна
Горких обала
Шта траже
Кога траже по тим увек истим
Минутима
Да ли су то цигле којима зидаш
Какав ли то шашав кинески зид око
Себе да се спасеш чега
Или су коров
Или су маховина што расте већ до неба густа по рушевинама
Што си неопозиво што се рушиш
Неопозиво
Све више прах и пепео.
4.
А треба само
Треба још само разборито
Једноставно
Волети
И дати у додиру првом другом
И још колико нам остаје
То мало топлоте што куца међу прстима кад склопиш руке и
Свијеш их око колена већ посусталог од ходања
Пред видиком који плави златно вино
Вечери
5.
Антигоно девице луда
Што жива си сишла у гроб
Рад луде једне верности
(Једине верности животу)
Жива у гроб сишла нетакнута
Ти
„За љубав не за нржњу рођена“
Нетакнута и плаха
Као пролеће
И пуна чежње за животом
Огромне као што сав је живот огроман
Под њено поднебље невесео имаш да приђеш
За који дан
Младости њене поднебље
Младости твоје можда поднебље
Да ступиш за који дан
Варварин невесео
Шта да принесеш пред њену одсутну истину
Тако изубијан и ногу квргавих
Руку озлеђених
Као Сизиф
Од узалудних тумбања
Тричарија свакидашњих
Од тумбања свакодневних око једне једине своје
Моје
Тричарије и којој не знаш име
Име у грлу што увек застане као кост
Шта друго да принесеш сем своје ћутање
И оно мало сјаја залуталог
Преосталог на издисају
Мало сјаја као мало воде на длану оног сунца унутарњег
Сунца младости
Заосталог у трепавицама
Склопљеног већ пред сном дугим
Сном коме нема краја
Мало
Пламена уморног и искрзаног.
7. јун 1953.
Душан Матић (1898-1980)
Из књиге Багдала, Просвета, Београд, 1954.
За све оне који овог лета путују у Грчку, Матићева песма је поздрав пред полазак.