Tema meseca jula: MORE PRE NEGO USNIM
SL. PERE ZUBE MOREM NA HVARU U RANU JESEN 1978. GODINE
„Hrani se tim trenutkom” –
govori nečujni, Jâs
nazvani duh,
koga bi u nekom vremenu možda zvali anđelom,
u nekom drugom entelehijom, umom,
a ja ga sada zovem zrakom,
mada je on uobličen u biće
nipošto jednostavno, pravocrtno;
nezgrušan vazduh, no oblikom
prepoznatljiv rad duše u svetlosti
i svetlosti u duši: radnik i delatnost
koja objašnjava sva njegova znanja,
majstor vremena, objedinitelj
prošlog sa sadašnjim
i budućeg sa sadašnjim,
kovač slutnje u zlato trenutka,
tren-zlatnik –
graver, koji u sadašnje urezuje
suštu sadašnjost, tako da je trenutak
uvek ispunjen crtež,
prepoznatljiv,
i to zauvek;
osim toga, majstor sažimanja,
skrivač, krijumčar,
spasilac tananih poruka-crteža
nastalih u napuštenim rudnicima
vremena, nesećanja, podzemnim prašumama
čija strava daje sokove
svakom dočekanom času; sokovi su
to voćni, i biljni, pradrevno bilje,
oni, pretvoreni
u mentalne, snovne ili slućene kapi,
progrizaju svakodnevicu i: evo nas
na dnu trenutka;
tu on onda započinje svoj posao,
tu radi perom, kiselinom,
dletom, svakakvim nepoznatim alatom,
i nastaju slike ljubavi,
slova, sjaj što se sleže na pučinu,
zalet krilati konj
koji te vuče dalje
tminom i visom; uostalom
i svakojaki drugi crteži,
magnovenja –
ulična prašina, dim, smrad,
muzge benzina, tmurne kapije
i mračni drvoredi, kalemljeni ipak
(da, ipak!) istinom;
puzavica istine o tebi
po zidovima koje, da i ne znaš,
gradiš da bi se zarobio
bilo gradnjom bilo zidovima,
iako ih vreme – ne vidiš –
vazda nehajno ruši, i ruši,
a oštri Jâs, uz zabrinut osmeh,
vazda, i vazda iznova, pokazuje
put u dolinu, poput šake trešanja
punu kućicâ, košnicâ
(e, da nam je takva neka kućica,
malo hleba, kruška kraj
izvora, ta dolina);
dakle on,
taj iskonski prijatelj,
koga bi Šekspir nazvao možda
Arijel,
taj mudri letač ponad gliba
u kojem se, po prirodi stvari,
stalno nalazimo
(dakle zaglibljeni, gacajući
veoma polako, kroz gužvu, dim
itd. tako je to ovde),
što znači da nikad nisi samo
zarobljen u toj manje-više pogrešno
nađubrenoj njivi iz koje rasteš,
čini ti se, manje-više nepotrebno,
nego si uvek nekako i u vazduhu,
s njim, nije baš da letiš
kao on,
ali čuješ vetrove, naloge
(inače skrivenih) bogova leta
Suncu, palmama, bumbarima,
svim zlatastim stvorenjima,
udišeš ponekad i miris pinija,
ponekad tako
što te on sam povuče iz samozaborava
i kaže ti: „Diši, diši!” –
on, koji te ne napušta,
mada nikad nije sasvim prisutan
možda i zato
što se to ne bi moglo izdržati,
o tome su već mnogi govorili,
ili stoga što bi to značilo selidbu
u neki nov seljenski krug,
sabiranje svih trenutaka
lišenih smrti,
a zar bih to sada želeo,
Zemlju izgubiti, masline,
rogače, ovo ostrvo,
na kome je sve iz svih vremena
ukršteno
i sa čistine
kojoj visina govori ono
što ima da kaže
progovara tebi glasom
koji tebi o tebi kaže sve;
nikad sasvim prisutan
i stoga zaposlen u budućem,
juvelir budućeg
zaokupljen, tačno onoliko
koliko je odsutan, brušenjem
trenutaka, zatim graviranjem,
taj delimični dvojnik,
koji misao o dvojništvu ne odbija,
ali je i ne prihvata, na to se on
samo smeši, stvar ostaje neodređena,
kaže: „Hrani se tim trenutkom!”:
to jest
Sl. oprezno silazi do mora,
beži kad vidi zapljusnuće je
i opet se prikrada, opet
talas, i opet beži –
ne plaši se ona toliko mokrih nogu,
nego hoće da prevari more, kao da je lako
more prevariti,
hoće da ugrabi trenutak
kada će s kamena zahvatiti
malo vode u šake
i oprati slanim počelom zube,
taj trenutak između dva talasa,
u kome, stojeći na večnoj steni,
valja spojiti vreme, čas pun lukavstva
da se moru iza leđa zgrabi
onaj srk, i večnost,
taj trenutak prividne ravnodušnosti
stene prema valu, vala prema steni,
delić sekunde koji treba iskoristiti,
trenutak koji može služiti kao primer
svim drugim, pre i posle,
bar na javi, bar na kopnu,
bar u ovoj istoriji od Troje do sad,
jer pored igre s morem obuhvata
vektore tragedija, od Troje naovamo,
svodljivih na propušteni trenutak,
nesporazum, neuzvraćenu ljubav
i osmeh slepog Edipa koji
upravo tu negde,
u gaju koji mi je za leđima
i koji ne vidim samo zato
što gledam u Sl. koja pošto-poto
hoće da opere zube morem,
shvata
da je sve dobro, da smo za ovo
kopno i ovo more rođeni,
ipak (jeste, ipak!) –
taj trenutak nikako da dođe,
Sl. i more se nadmudruju,
uostalom, kakav prizor: ona
naspram elementa; da,
samo,
ne govori mi sušti Jâs
o tom trenutku,
koji nikako da nastupi,
nego o drugom, koji nastupa,
kad more gubi strpljenje
ili se naprosto spontano ispoljava
i zapljuskuje Sl. iznenada,
snažno, sve do kolenâ,
sve je potpuno smočeno, bekstvo ne vredi,
ranija uzmicanja su bila uzaludna:
Sl. se okreće prema meni,
ukopanom među čempresima,
i smeje se – „Eto, vidiš!”,
zatim skida patike iz kojih teče more –
na taj smeh
vazdušasti duh skreće pažnju,
do njega mu je stalo,
a odmah razumevam i zašto:
suština svetske konstelacije
u taj čas – zvezde naspram kamenja –
u tom je smehu na pragu mora,
to moram reći, i reći ću, sasvim
jednostavno, jednostavno –
u veselosti je pred ogromnošću bića,
ustalasalog, koje klokoće i ništavilom,
to je bitno, nepomičnim,
u to se moj juvelir
dobro razume, –
opreznost je kažnjena,
ima li veće pravde?
valja se talasu dati
(„ali, već je oktobar, vetar…”)
ili se nasmejati njegovom poljupcu
i dok Sl. na miru pere zube morem,
Arijel mi spušta zvonki crtež
u ruke, Nasmejano Lice, u poluokretu
od mora prema meni,
i odlazi,
dakle, prilazi mi. Tu smo,
zauvek.
Dragan Stojanović