Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ЈАБУКА
Лице звезде, мама,
срце танке гране.
Врт нагота,
светлост која ме чини.
Ох, пењите се за мном!
Ја сам леп и несрећан.
Кућа опседнута духовима,
скелети ружа.
Ви схватате песму и
дрхтите измучени.
Укочено дрвеће,
стабла на домаку руке.
Из књиге Име природе, Багдала, Крушевац, 1962.
Песма неуобичајене форме за Ристовића. Још једна из ране фазе, када је био отворенији за експрименте.