Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
MOJ ANĐEO
Ti već ideš obalom
i sunce otvara cvet na tvome potiljku.
Ali ti se ne vraćaš
vodi koja dotiče ruku koja je uspavljuje.
Ti ostavljaš srce kao zlatnu jabuku
velikoj reci, drugom šumu, goloj usamljenosti.
Kako te prepoznajem u beloj bujici,
u penušavom suncu dok odlaziš.
Ti uvek za istim stablom
iza brežuljaka i ružine vodice.
Već imaš drevni glas
drveća bez pomoći.
U gorama, u napuklom nebu,
u stenju koje ti vraća reč,
u vrtoglavici njenog daha,
u pesmama koje osluškuješ.
Pružajući blagu ruku
preko pustinje, bola i kamena,
ostvaren u trenutku, sjedinjen
sa licem koga nestaje pred ivicama plamena.
Dok dišeš telo suze
zastajkujući pred smrvljenim cvećem,
dok ti se usta pune snegom,
vazduhom, pepelom i kupinama.
Iz knjige Sunce jedne sezone, Nolit, Beograd, 1959.
Anđeo je jedan od glavnih motiva Ristovićeve poezije. U ovoj, ranoj fazi njegovog pevanja naziru se uticaji lektire i oseća mladalačka „zadihanost“ u nizanju motiva.