Tema. SANJARENJE USRED PROLEĆNIH RADOVA – POEZIJA ALEKSANDRA RISTOVIĆA
RAČUNAJUĆI NA NEČIJI POVRATAK
Ne govorite mi više o onome što bih želeo da čujem,
niti o onom što bih rado slušao kojom drugom prilikom,
vi usta skupljena za poljubac, ili vi usta puna isitnjene trave.
Nemoj me ostaviti na cedilu, ti dušo koja ideš od slučaja do slučaja,
ni jedan ne zapostavljajući i ni jednom osobito naklonjena,
kao što, uostalom, i dolikuje tvojoj staromodnoj prirodi.
Ne dovodi me u zabunu, ti zimski dane sa vejavicom i zelenim putevima,
dok idem pešice stavivši šaku na rame onoj koja me sluša netremice,
dok nešto nazivam svojim, a drugo odbacujem, i oboje prihvatam gotovo se ne libeći.
Ne traži suviše od mene, ti žitno polje sa uzvišenim stabljikama,
iako si stvoreno za moju glavu, za moj trup i udove,
za ono što činim na brzinu jedva hvatajući dah i za ono što činim natenane i u dokolici.
Ne rugaj mi se, ti filozofe što si sa mnom u istom položaju
dok pokušavaš da ono što izgubiš na jednoj strani nadoknadiš na drugoj,
otvoriv okno i dopustiv da ptičica izleti među zamrzla drveta.
Iz knjige Nigde nikog, Nolit, Beograd, 1982.
Ptičica izleće kroz prozor u najfiniju metafiziku.