Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
РАЧУНАЈУЋИ НА НЕЧИЈИ ПОВРАТАК
Не говорите ми више о ономе што бих желео да чујем,
нити о оном што бих радо слушао којом другом приликом,
ви уста скупљена за пољубац, или ви уста пуна иситњене траве.
Немој ме оставити на цедилу, ти душо која идеш од случаја до случаја,
ни један не запостављајући и ни једном особито наклоњена,
као што, уосталом, и доликује твојој старомодној природи.
Не доводи ме у забуну, ти зимски дане са вејавицом и зеленим путевима,
док идем пешице ставивши шаку на раме оној која ме слуша нетремице,
док нешто називам својим, а друго одбацујем, и обоје прихватам готово се не либећи.
Не тражи сувише од мене, ти житно поље са узвишеним стабљикама,
иако си створено за моју главу, за мој труп и удове,
за оно што чиним на брзину једва хватајући дах и за оно што чиним натенане и у доколици.
Не ругај ми се, ти филозофе што си са мном у истом положају
док покушаваш да оно што изгубиш на једној страни надокнадиш на другој,
отворив окно и допустив да птичица излети међу замрзла дрвета.
Из књиге Нигде никог, Нолит, Београд, 1982.
Птичица излеће кроз прозор у најфинију метафизику.