Тема. САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ПА КРЕНИ НАЈЗАД ТИМ ЗАВОЈИТИМ СТЕПЕНИШТЕМ
Па крени најзад тим завојитим степеништем
држећи изуте ципеле у једној руци,
док другом носиш божју светиљку.
Уверавам те да нема никог горе,
сем једне сове изнад напуклих врата.
Неће се ни померити кад јој принесеш светиљку.
Нека те не изненади изненадан
мирис љубичица у замагљеној одаји.
Узалуд ћеш покушавати да их пронађеш премећући предмете.
Не скидај с лица детињаст осмех,
који прикрива оно што уистину осећаш:
страх (сем радозналости) и недоумицу, наравно.
Остани горе неко време
крај поломљеног огледала, старинских уџбеника
и играчака чији су власници сад старци и старице, или су већ мртви.
30. октобар 1993.
Из књиге Песме 1984-1994, Нолит, Београд, 1995.
Спајање мотива детињства са мотивима старости и краја живота, карактеристично за Ристовићеву поезију.