Књижевно вече: Олга Славникова, (Русија) добитница награде Руски Букер

Поводом објављивања на српском књиге 2017; учествују: Гојко Божовић, ауторка и преводитељица; модератор: Марјан Чакаревић

Олга Славникова (Јекатеринбург на Уралу, 1957), романсијер, приповедач и књижевни критичар је један од најчитанијих и најцењенијих савремених руских писаца.
Године 1981. дипломирала је на Уралском универзитету. Као инжењер информационих технологија радила је у Научно-истраживачком институту Тјажмаш до 1988.
Потом ради као књижевни критичар и уредник књижевних листова и часописа.
Романи: Вилин коњиц увећан до величине пса (1999), Сам у огледалу (2000), Бесмртни (2001), 2017. (2006). Књига прича: Љубав у седмом вагону (2008).

За роман ‘2017’ добила је награду „Руски Букер“ за најбољу књигу године.
Остале најзначајније награде: „Урал“, „Базгов“, „Октобар“, „Полонски“, „Аполон Григорјев“.
Романи Олге Славникове преведени су на енглески, француски, италијански, кинески, шведски, мађарски и друге језике.
Члан је Руског ПЕН центра. Живи у Москви.

***

На стогодишњицу Октобарске револуције, 2017. године, у Русији почиње нова револуција, у знаку истих идеологија и у идентичним униформама које су коришћене и пре сто година. Између ова два догађаја протекла је читава једна историја са својим малим и великим причама, са успонима и падовима, са свирепим епизодама и часовима смирења у свакодневици, са идеолошком правоверношћу и транзицијском непредвидљивошћу. Активирајући многобројне културне, социјалне и историјске кодове, роман 2017. Олге Славникове приповеда, на сугестиван и изнијансиран начин, шта је било после те историје. Заснован на друштвеној реконструкцији и на перманентној гротески и хиперболи, овај роман у луцидности приповедне игре и у далекосежности социјалне критике препознаје своје главне снаге којима нас кроз узбудљиву причу пуну авантура, напетости и преокрета води према озбиљним и најозбиљнијим питањима и сазнањима нашег времена.
Гојко Божовић, из поговора српског издања романа 2017, Архипелаг, 2010.

***

Москва је изгледала као огромна станица препуна војника и избеглица, на којој су сви тра¬жили своје ближње. Они који нису имали белогардејску или црвеноармејску униформу ипак су из¬ла¬зили из кућа – и вирус Историје, за који се веровало да је давно искорењен и сузбијен, већ скоро не¬постојећи, без препрека се ширио у гомилама грађана, у милицијским и војним јединицама. Свବ¬ко ко је добио болест више није био онај којим се чинио, како је изгледао и којим је сам се¬бе сматрао. Сада је свако могао да постане потпуно други човек, с неочекиваном судбином, с неизвесношћу у сваком следећем дану. Никаквим карантинима више није било могуће зау¬ста¬ви¬ти догађаје који су претили, мимо било које логике и користи осим логике и користи самог крета¬ња историје, да сруше цивилизацију. Епидемија Историје ширила се по Москви – и људи су тражили сво¬је, у нади да ће се скупити пред одлазак у будућност, слушајући противречне вести, не знајући ред вож¬ње возова.
Одломак из романа 2017.
превод Љубинка Милинчић; издавач: Архипелаг, Београд, 2010;