Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ПОТОК НА КОЈИ МИСЛИМ ПРЕ НЕГО ШТО УТРНЕМ СВЕТИЉКУ
Његова вода протиче између два размакнута стопала,
његова вода носи зелену књигу од једног дрвета до другог,
поток је као дечја рука која не може дуго да држи ниједан предмет,
поток је као сељачка свирка која се чује у планини.
Лепо је ићи дуж потока у неку летњу вечер
док се у њему огледају пољски анђели
и једна за другим отварају се бела врата.
Нема тог говора који би га надмашио,
он тече у славу неке измишљене прошлости,
он је прича наглас убрзавајући или успоравајући своје кретање.
У њему се окрећу бродићи од љубичасте хартије,
мила је његова вода која ме држи око струка,
птице његових таласа ломе крила о стеновиту обалу,
шири се или сужава као да то зависи једино од њега,
гледа из дубине словенске липе, древно дрвеће,
као падавичар је који се буди са пеном на устима,
носи грађу за градњу куће, ускомешана дебла
што стижу до вештих руку са оштром куком,
смрт му је краткотрајна као блесак муње
са извесним повећањем простора који запрема и снаге од које убрзо одустаје, не колебајући се и готово насумце.
Из књиге Та поезија, Нолит, Београд, 1979.
Класична ристовићевска песма.
Ситнице од којих зависи живот.