Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ГОСПОДАРИ И СЛУГЕ
Наједоше се меса,
напише вина,
одоше у шумарак са газдином кћери,
вратише се у кућу,
преврнуше постељу,
сребрњаке повадише из меких душека,
пригушише светло
и ево их опет где чине
оно што су чинили раније,
набреклих уста,
посувраћених ногавица,
оштрозуби,
дебелоноси,
курати,
са говором као котрљање празних бачава:
поткивачи, дрвосече, штројачи говеда и свиња,
грбаве, кривоусте и срамежљиве слуге
које се угледају на господаре
у црвенилу праскозорја,
што покушава да се ослободи ваздашњег терета.
Из књиге Слепа кућа и видовити станари, Нолит, Београд, 1985.
Рецензент Иван В. Лалић овако је препоручивао Ристовићеву књигу: „Александар Ристовић је песник који се налази у свом зениту. Он је тај зенит достигао у зрелости једног песничког казивања које се, од самих почетака особено, кретало ка неким коначно освојеним личним изражајним формулама. Ову књигу доживљавамо као потврду, наставак и даљу разраду песничког искуства из његових претходних књига. Препознајемо богатство једне привидне једноставности, која у процесу комбиновања елемената свакодневног света преображава тај свет у складну са законитостима једне особене песничке логике. Препознајемо помаке асоцијација који се понекад оку пажљивог читаоца откривају као мостови смело пребачени преко читавих амбиса једне стално присутне метафизичке зебње. Откривамо како за Ристовића песнички симбол није издвојен из целине, нити јој је унапред надграђен, него органски израста из ње, у самом процесу њеног обликовања; лепота изненађења вреба у могућности да се свака од употребљених речи у једном тренутку открије као кључ – сакривен у укупном покрету смисла песме.“