Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
СЈАЈ И ЈАД ИЗВЕСНИХ ЧИЊЕНИЦА
Неки дечак, леп ко пена и несталан
ко она, гледајући често шта то чиним,
покушава да и сам напише песму.
Но о чему ће до о месечини, мору
које никад видео није, о ноћи
која улива страх у кости и мртвима а камоли њему.
Рекох му да пише о онима које гледа
свакодневно и познаје, о матери му, хромој сестри,
или о оцу који не избија из дивље крчме.
Па о себи, о књигама које чита или
о оном што чини у нужнику загледан
у сличицу неке дебеле госпе без грудњака, и тако даље.
Муислим да ме није разумео и да му се учинило
да му се подсмевам, уместо да хвалим
велелепну тему његових стихова: буру на мору и крик галебова.
И да ће му бити потребан читав живот
док узмогне претакати у стихове
то што обично називамо живот: сјај и јад наших чињеница.
28. јуни 1992.
Из књиге Песме 1984-1994, Нолит, Београд, 1995.
Ова „прича“ може се разумети као аутопоетички исказ Александра Ристовића.
Бојан Васић – Шта значи читати Александра Ристовића
Шта значи читати Александра Ристовића? Једна од ствари које се намећу при озбиљнијем бављењу једноставном сложеношћу његових песама је и потреба за редефинисањем навика сопственог читања, бацање једног погледа искоса на стање у српској поезији друге половине двадесетог века. Потреба да се избегне уобичајна потрага за сличношћу/разликом са критичарски већ устаљеним песничким парадигмама, да се дефинисањем и класификацијом, пописивањем «ристовићевских» мотива и поступака одреде посебно место и идентитет ове поезије у том, претпостављеном, систему. Пут који је аутор прешао у својим текстовима, начин на који је тај пут исписан, кроз сталну самопроблематизацију и усложњавање, показује се као незавршен, као незавршив. Штавише, такав се пут не чита као нешто парцијално, остварено тек у координатама песникове поетике, већ као оно конститутивно и за поезију уопште.
Да ли је Ристовић велики песник? Сусрет са таквим аутором увек претпоставља аутентично постављена питања о вредностима, питања о могућности конституисања идентитета субјекта и заједнице, о односу према слободи, о (не)постојању апсолута и моћи самог (песничког) језика. Ристовићева поезија са овим питањима гради сложен и доследно противречан однос, кроз стално прихватање њиховог постављања и истовремено релативизовање сопствене позиције. Ристовић полако, истрајно гради своју једноставну дисперзију значења, стварујући, нарочито у последњим збиркама, свет парадоксалан и ненаметљив, обичан и надреалан. Исписивањем фрагментизоване поеме помоћу класичних образаца, служењем метафором и симболима, апострофом и иронијом као предметима за свакодневну употребу, постављањем предметног, малог и свакодневног на место апстрактног и светог, замењују се перспективе оног што је горе и оног што је доле, без истовременог ламента над немогућншћу утемељења идентитета у тако изокренутом свету, али не остајући, такође, ни у просторима (комплементарне) циничке заједљивости.
Чини се да је Александар Ристовић успео да, својом песничком стратегијом, на добар начин постави ова питања, не дајући при томе на њих одговоре, пуштајући језик да кроз своју непрекидну игру увек изнова проговара о сјају и јаду сопствених чињеница, испунивши ону празнину, препознату већ у првим Попиним и Павловићевим књигама, «неким стооким сећањем, коме измичу/ распоред слика/ или целина слике».
Белешка:
Млади песник Бојан Васић је написао ову белешку о Ристовићевој поезији, специјално за пројекат Песма на дан.
Бојан Васић (1985):
Апсолвент на групи за српску и светску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Добитник награде „Млади Дис“ за 2009. годину. Књига песама: Срча (2009).