Песма на дан – Александар Ристовић

09.05.2010, 15:38.
blank-image

Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА

ТУГА

Мало псето хода између све самог цвећа у сеоском дворишту,
сунце му је с десне стране, а с леве осињак и љуте зоље;
из куће долазе час тихи час повишени гласови,
али глас моје баке посве је тих да се готово и не чује.

Шуми околно дрвеће, јасика и пламенац дошаптавају се с анђелима,
а анђели су негде горе, више димњака сасвим сигурно, а можда и више;
врата на кући сад су отворена, види се полуодевен човек
који чита Платона, и његов нећак који говори сам са собом о дрвећу и анђелима.

Оним путем што води уз брдо креће се мала поворка,
једни носе љубичице у џепу, другима су оне између прстију и крај носа,
тамо напред, испред људи, су дрвена кола и ковчег
с покојником, који све види и чује, али не говори.

Ускоро ћемо видети снег најпре пред туђим вратима,
а онда и тамо где смо га вазда очекивали: преко светлог травњака;
пахуље лете у лице некој жени што је само у розе хаљини
док се спушта низ брег на дечјим саонама и изговара ове стихове.

Гледамо у закланог прасца, вадимо му срце и бубреге,
бака певуши у сну неку песмицу о Исусу и његовим невољама;
осећа се јак мирис дима, па мирис светог цвећа у порцуланском тањиру.
Смејемо се само себи у лица која сад краси несвакидашње руменило.

Из књиге Хладна трава, Матица српска, Нови Сад, 1994.

«Склони смо да прецењујемо вредност песништва у оном смислу у коме би оно било веће вредности него што јесте. У извесном значењу, песме неког песника трају док могу инспирисати друге песнике.» (Мали есеји, 1995.)

Бојан Васић – Шта значи читати Александра Ристовића

Шта значи читати Александра Ристовића? Једна од ствари које се намећу при озбиљнијем бављењу једноставном сложеношћу његових песама је и потреба за редефинисањем навика сопственог читања, бацање једног погледа искоса на стање у српској поезији друге половине двадесетог века. Потреба да се избегне уобичајна потрага за сличношћу/разликом са критичарски већ устаљеним песничким парадигмама, да се дефинисањем и класификацијом, пописивањем «ристовићевских» мотива и поступака одреде посебно место и идентитет ове поезије у том, претпостављеном, систему. Пут који је аутор прешао у својим текстовима, начин на који је тај пут исписан, кроз сталну самопроблематизацију и усложњавање, показује се као незавршен, као незавршив. Штавише, такав се пут не чита као нешто парцијално, остварено тек у координатама песникове поетике, већ као оно конститутивно и за поезију уопште.
Да ли је Ристовић велики песник? Сусрет са таквим аутором увек претпоставља аутентично постављена питања о вредностима, питања о могућности конституисања идентитета субјекта и заједнице, о односу према слободи, о (не)постојању апсолута и моћи самог (песничког) језика. Ристовићева поезија са овим питањима гради сложен и доследно противречан однос, кроз стално прихватање њиховог постављања и истовремено релативизовање сопствене позиције. Ристовић полако, истрајно гради своју једноставну дисперзију значења, стварујући, нарочито у последњим збиркама, свет парадоксалан и ненаметљив, обичан и надреалан. Исписивањем фрагментизоване поеме помоћу класичних образаца, служењем метафором и симболима, апострофом и иронијом као предметима за свакодневну употребу, постављањем предметног, малог и свакодневног на место апстрактног и светог, замењују се перспективе оног што је горе и оног што је доле, без истовременог ламента над немогућншћу утемељења идентитета у тако изокренутом свету, али не остајући, такође, ни у просторима (комплементарне) циничке заједљивости.
Чини се да је Александар Ристовић успео да, својом песничком стратегијом, на добар начин постави ова питања, не дајући при томе на њих одговоре, пуштајући језик да кроз своју непрекидну игру увек изнова проговара о сјају и јаду сопствених чињеница, испунивши ону празнину, препознату већ у првим Попиним и Павловићевим књигама, «неким стооким сећањем, коме измичу/ распоред слика/ или целина слике».

Белешка:
Данашњу песму одабрао је млади песник Бојан Васић. За ову прилику Васић је приредио и коментар: Ристовића њим самим. Такође, Васић је написао и белешку о Ристовићевој поезији, специјално за пројекат Песма на дан.

Бојан Васић (1985):
Апсолвент на групи за српску и светску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Добитник награде „Млади Дис“ за 2009. годину. Књига песама: Срча (2009).

Loading...