Тема: САЊАРЕЊЕ УСРЕД ПРОЛЕЋНИХ РАДОВА – ПОЕЗИЈА АЛЕКСАНДРА РИСТОВИЋА
ИСТОРИЈА И ЛЕГЕНДЕ
Легенде дају смисао било коме од оних часова које смо одабрали,
оне су вазда у оном што смо чинили или што ћемо тек чинити,
оне остављају последице без доказа и сваки доказ лишавају преимућства последице.
Историја ставља зрно по зрно на разастрт сто делећи их према њиховој величини и облику,
она води записник, располаже картотекама, ставља потпис испод текста,
она доводи у везу два појма и из њих ослобађа трећи који садржи оба као и оно што преостане.
Легенда је лепа госпа која се крије под сомотним огртачем,
легенда је манастирски ђак који недељом остаје у читаоници,
легенда је човек без звања, без иметка и путних исправа, а уз то још и невидљив.
Историја је жена која гунђа, попује и зановета у кући,
историја је момак сушичав, усамљен и трпељив једино према себи,
историја је онај господин у цвикерима, са подигнутим прстом и који указује на чињенице.
Легенда је неко девојче које нас води у страну и шапуће нам на уво,
легенда је сисата сељанка што пуши, пије и води љубав са гостима,
легенда је дете неодређеног пола што стоји за вратима и прислушкује разговор.
Историја и легенда држе се заједно као две сестре,
једна послује у кухињи, друга проветрава одају и глача намештај,
једна држи светиљку стојећи уза читача, друга му окреће страницу ноћне књиге.
Из књиге Нигде никог, Нолит, Београд, 1982.
«Песник…прибегава том очијукању са прошлошћу, узимајући на себе труд који није ни мален ни безначајан, али суженог је домета и успореног дејства.» (Мали есеји, 1995.)
Бојан Васић – Шта значи читати Александра Ристовића
Шта значи читати Александра Ристовића? Једна од ствари које се намећу при озбиљнијем бављењу једноставном сложеношћу његових песама је и потреба за редефинисањем навика сопственог читања, бацање једног погледа искоса на стање у српској поезији друге половине двадесетог века. Потреба да се избегне уобичајна потрага за сличношћу/разликом са критичарски већ устаљеним песничким парадигмама, да се дефинисањем и класификацијом, пописивањем «ристовићевских» мотива и поступака одреде посебно место и идентитет ове поезије у том, претпостављеном, систему. Пут који је аутор прешао у својим текстовима, начин на који је тај пут исписан, кроз сталну самопроблематизацију и усложњавање, показује се као незавршен, као незавршив. Штавише, такав се пут не чита као нешто парцијално, остварено тек у координатама песникове поетике, већ као оно конститутивно и за поезију уопште.
Да ли је Ристовић велики песник? Сусрет са таквим аутором увек претпоставља аутентично постављена питања о вредностима, питања о могућности конституисања идентитета субјекта и заједнице, о односу према слободи, о (не)постојању апсолута и моћи самог (песничког) језика. Ристовићева поезија са овим питањима гради сложен и доследно противречан однос, кроз стално прихватање њиховог постављања и истовремено релативизовање сопствене позиције. Ристовић полако, истрајно гради своју једноставну дисперзију значења, стварујући, нарочито у последњим збиркама, свет парадоксалан и ненаметљив, обичан и надреалан. Исписивањем фрагментизоване поеме помоћу класичних образаца, служењем метафором и симболима, апострофом и иронијом као предметима за свакодневну употребу, постављањем предметног, малог и свакодневног на место апстрактног и светог, замењују се перспективе оног што је горе и оног што је доле, без истовременог ламента над немогућншћу утемељења идентитета у тако изокренутом свету, али не остајући, такође, ни у просторима (комплементарне) циничке заједљивости.
Чини се да је Александар Ристовић успео да, својом песничком стратегијом, на добар начин постави ова питања, не дајући при томе на њих одговоре, пуштајући језик да кроз своју непрекидну игру увек изнова проговара о сјају и јаду сопствених чињеница, испунивши ону празнину, препознату већ у првим Попиним и Павловићевим књигама, «неким стооким сећањем, коме измичу/ распоред слика/ или целина слике».
Белешка:
Данашњу песму одабрао је млади песник Бојан Васић. За ову прилику Васић је приредио и коментар: Ристовића њим самим. Такође, Васић је написао и белешку о Ристовићевој поезији, специјално за пројекат Песма на дан.
Бојан Васић (1985):
Апсолвент на групи за српску и светску књижевност Филолошког факултета у Београду.
Добитник награде „Млади Дис“ за 2009. годину. Књига песама: Срча (2009).