Pesma na dan – Dragutin Mras

19.04.2010, 12:34.
blank-image

Tema. APRIL JE NAJSUROVIJI MESEC

PLIME

Udari akord Večnosti,
i vrtnja kristalnih sfera
pođe u krugu i ritmično
neznanih, dubokih sfera i istinih,
i poviše se magle zvezdane,
i zvezde se pokloniše k’o cveće
lepo, drhtave k’o kandila,
poduhivana dahom Večnosti.
To zlatokruno i nesagorivo, to cveće mistično.

Reče Nadahniteljica reč,
Nadahniteljica kojoj u duši služim već
mnogu večnost i koju volim ja,
reče mi:
Slušaj.
Udari akord Večnosti,
i vrtnja kristalnih sfera
započe sveto i ritmično,
ponajlepših, najdubljih, najistinitijih,
poteče tajanstveno
kad udari akord Večnosti,
nesaznan. –

Ja poznah glas Velikih, ja poznah
glas Nazarećaninov; ja poznah
glas duša sviju ljudi, i oni
povedoše me i
ukazaše mi svetlost nevidljivu.
Kroz vapaj tajanstvenih molitava oni su Boga zvali:
Bog! Bog! Bog!

K’o dete sam se spustio u znanu dolinu,
i plakao sam svoj život čekajući san
k’o i svi mnogi milioni
svih velikih, svih malih, svih mudrih nesrećno, svih pametno ludih,
staraca sa glavama svetlim; i žena sa očima
lanenim, plamenim, vatrenim; mladića sa usnama žednim.
Pa smo plakali, pa smo čekali
san,
ponajlepši, ponajdublji san beskonačan.
Mučen i bolan, ja sanjah u toj dolini,
a ona beše uska, a ona beše niska,
i ja ne znadoh otkud huji
šum, glas i struja živog, huji Neznanog glas, dok je
nad glavom pretilo olujno nebo i suro.
Tamno. Zloslutno.
I plakao sam u dolini i sanjao san,
san koji nikad neće doći, koji
nije došao k’o ni traženi pokoj moj.

Reče Nadahniteljica reč,
Reče Nadahniteljica kojoj u duši
služim vascelog života svog:
– Gledaj .
– Od svetlih ognjeva zablesnu nebo k’o plameno jezero,
nebo duboko.
U novoj svetlosti ja videh Boga, u novoj svetlosti Boga
novootkrivenog.
Prozreh u srce njegovo, i
nađoh u Bogu sebe, i Boga
u sebi nađoh.
Ne osećam se više sam, udaljen, nego
isplinuh od duboke nostalgije k’o para, k’o dah, u
modre svodove.
A učiše me,
a učiše me svi mudri, svi ludi, svi pametni,
starci sa glavama svetlim, i žene sa očima
lanenim, plamenim, vatrenim, mladići sa usnama žarkim;
a učiše me; smrt je bol i konac svega,
al’ videh: smrt je večno postajanje.
Duboko, duboko počinje mi
besmrtni koren bez konca i kraja.
Ja kroz sve sfere pletem niti tanane.
Za sve me steže, veža mreža večnih žila.
U meni plamte sva nebesa,
i živi Bog.
Bog mučeni! –

Ne govorite mi ni reči!
Ne govorite mi ni tihe, ni glasne, ni žalosne reči.
Treba mi ćutnje, ćutnje; da ćutim: sam i beskrajan
u danu radosti jake, u danu moga saznanja,
u danu kada,
Nadahniteljice, ti reče reč,
Ti reče reč najdublju; prigovori blagoslovena: – Voli.

Udari akord Večnosti
I vrtnja kristalnih sfera
ču se mimo me ritmično.
A zaslepi me ta lepota, a zaslepi me i ne saznah:
kud to poteče,
kuda proteče
taj krug najlepših sfera i najdubljih.
Čuh samo
veliki akord,
sveobimne ljubavi, svemirne jake; topli akord.
Oplemeni se od dušine lepote sve i
zadrhtaše novootkrivene svetlosti. Drhte.

U svemu nove svetlosti drhte.

Zlatorodna ljubavi moja moga Boga,
ljubavi moga Boga mističnog,
duboka!
ti dade, ti učini,
i ja osetih da sam tkan od sviju tkanja
k’o najlepša zvezda, k’o najdublja magla i k’o svetlosti
sunčane; beskonačan k’o Mlečne Staze
k’o Mlečne Staze rasut i večan k’o dasi proleća, k’o
dasi prolećnih buđenja, k’o dasi
stvaranja, snage k’o dasi, k’o dasi, i opet
plamen, i velik, malen, sam, sve, jedno
sa svim, i sve u jednom. Sve u jednom.

Ljubavlju moćnom obuhvatam sve; o,
ljubavlju roditeljski jakom, nežnom
sinovski, strasnom mladićski; zrelom ljubavlju porođajnih žena;
kćeri sa člancima što pucaju, sa člancima što previru od snage
tvorne; što premiru od jake lepote.
Ljubavlju, o za sve,
ljubavlju za lepu Roditeljicu, dragu,
punoklasu i životnu Majku i Ženu,
besmrtno volim bez konca i kraja,
volim k’o dete, k’o draga, k’o majka, sve, i svuda bdijem
beskonačan u sebi iznad sebe,
i svuda živim budan, beskrajan.

Dragutin Mras (1895-1915)
Iz knjige Književnost Mlade Bosne, knj. 2, Svjetlost, Sarajevo, 1965.

Svega par pesama koje je objavio sa jedva osamnaest godina, a pre svega ova pesma, čist kosmički ekspresionizam, nagovestile su verovatno najtalentovaniju figuru Mlade Bosne u poeziji. Mrasu je, zbog učešća u đačkom štrajku, bilo zabranjeno da pohađa škole na teritoriji Bosne i Hercegovine. Odmah po objavi rata, Mras se prijavljuje kao dobrovoljac, da bi već krajem 1914. bio teško ranjen. 1915. dobrovoljno, kao invalid, ponovo odlazi na front i gine kod Ćuprije.
Događaji iz prethodne decenije uzrokovali su nova istorijska tumačenja mladobosanskog pokreta, a pesnici iz ove grupe, izuzimajući Andrića, danas su u srpskoj kulturi gotovo zaboravljeni. Ipak, za sve njih, p(j)esnike i atentatore, mora se zadržati puno poštovanje.
p.s. U ne tako malobrojnoj literaturi koju imam o Mladoj Bosni nisam uspeo da pronađem nijednu fotografiju Dragutina Mrasa.

Loading...