Тема: АПРИЛ ЈЕ НАЈСУРОВИЈИ МЕСЕЦ
БЕЗИМЕНА ПЕСМА
Избудисмо се из дубине таме.
Гласови мутни из незнаног кута
Пиште, зовући некуда, и маме.
Шум њихов вечно нашим трагом лута.
Тучни сводови погледају тамно,
Вечито нешто чекајући. Блуди
Слуктање једно силно, непојамно.
И све за Нешто свој подстицај нуди.
Груди се наше надимају. Гризу
Нам тамна чела пијавице бора.
Своје духове осећамо близу
Вечитих, никад нетакнутих гора.
Мирни смо, као кипови, и бледи.
У дубинама где Велико руди,
Све људско у нас мрзне се и леди.
С дахом богова нисмо више људи.
Покрет богова васиона слути.
Али он још не долази. Пун таме,
Наш поглед дубок вечне сфере мути,
Пред собом свуда цепајући скраме.
Дах нам се гаси… А тренуци миле.
(Не мари; Време нека ваља вале).
Око духова наших, који чиле,
Ореоли се узвишени пале.
Душан Срезојевић (1886-1916)
Из књиге Златни даси и друге песме, Службени гласник, Београд, 2008.
Песник Душан Срезојевић, један од најбољих из периода српске Модерне, умро је помрачене свести у душевној болници. До гроба га је испратио само Петар Кочић. 1927. године његов гроб је прекопан. Од песника није сачувана ниједна фотографија. Иако се појављивао у антологијским прегледима, никада није уврштен у канонске песнике. Пре свега захваљујући труду Миливоја Ненина (и Зорице Хаџић), Срезојевићеве песме су поново доступне свима заинтересованима.
Након читања Срезојевића може се прочитати књига Молски акорди Мирка Демића.