Тема месеца: ГОЛЕ ИСТИНЕ ИЛИ ОНО ШТО НЕДОСТАЈЕ
НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ НАШИХ ЖИВОТА
Путујемо постељама
уморни од још једне
навике
тела младих и лепих богова
постала су тела
непријатеља
кревет на коме смо
провели године
постао је музеј
окамењених страсти
и опет имамо разлог
да једно другом
окренемо леђа
кад угасимо светло
изгубио сам те
ненамерно и лако
и још једном смо постали
дивни губитници
хелијумске лутке
у осветљеним излозима локала
сунце лебди
над промрзлим парком
обасјава суви зимски пејзаж
највећа гужва
у аутобусу за гробље
само је ветар
усамљенији од нас
Звонко Карановић (1959)
Из књиге Боx сет : Сабране песме, ЛОМ, Београд, 2009.
Звонко Карановић (1959) спада у најзначајније и најчитаније песнике средње генерације у српској поезији. Објавио књиге песама: Блитзкриег (1990), Сребрни сурфер (1991), Мама меланхолија (1996), Еxтраваганза (1997), Тамна магистрала (2001), Неонски пси: изабране песме (2001), Свлачење (2004), Тамна магистрала: изабране песме (2008) и Боx сет: сабране песме (2009).
Поред поезије, објавио је и романескну трилогију Дневник дезертера: Више од нуле (2004/2006), Четири зида и град (2006) и Три слике победе (2009).
Песма „Најбоље године наших живота“ првобитно је објављена у књизи Тамна магистрала.