Тема: СВАКИ ЈЕ МЕСЕЦ ФЕБРУАР
КАКО ЈЕ ГРИЈЕШИО КАНТ
Колико невремена, колико празне тајне, мислим
улазећи у једну обичну ријеч, као у тупог бога.
с њоме остајем док нетко неког не напусти:
док се љубав не спусти у друго годишње доба,
не раслоји се. невремена је, кажем, много.
али из њега је, за разлику од мокре ријечи,
могуће умаћи, упутити се склопљених очију у неко
друго вријеме, већи, сретнији рјечник. то мислим док се,
сит и одморних очију, спуштам сунчаном улицом.
ускоро ћу стићи до куће, отворити капију, затворити
за собом врата (пустити уторак, тијело да лебди међу
свим тим шупљим оквирима), успети се степеницама и ондје
дуго стајати гласан; гол од тишине. прижељкујем да ће ме
спремна на неком свијетлу мјесту чекати једна лијепа и црна,
бескрајно склупчана ријеч. прољеће је и ријеч ваља добро
и брзо опрати. но такве користе сваку прилику да се измакну,
да заувијек значе сухо и топло, барем док се ти придјеви
сасвим не обрну, док у све не суне море. и сада како је,
мислим, под милим богом, могуће да Марко насамари мачка,
а притом не ради против себе? како, молит ћу, очекивати од те
животиње да ускочи натраг у рјечник; заузме своје обично
мјесто и поштује задани поредак? колико, кажем, невремена!
Марко Погачар (1984)
Из књиге Предмети, Алгоритам, Загреб, 2009.
Марко Погачар (Сплит, 1984) студира компаратистику и историју на Филозофском факултету у Загребу. Спада у најталентованије песнике новије генерације у Хрватској и у најагилније раднике у књижевности и култури. Објавио је три књиге песама: „Пијавице над Санта Црузом“ (АГМ, 2006., ДПКМ, 2009), „Посланице обичним људима“ (Алгоритам, 2007) и „Предмети“ (Алгоритам, 2009), а поезију, есејистику и критику објављује у домаћој периодици те на Трећем програму хрватског радија.
Свира бубњеве у пост пунк саставу Деатх Дисцо.