Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
ЗИМСКА МАШТАРИЈА
Замишљам најдужу зиму онога доба;
Месец, јасан читавог дана,
замрзнуте гваље од перја под дрвећем;
и не мирише да ојужи.
Па ловци што вире из пећине, чађави:
сметови заклањају видик,
над отвором висе снопови леденица.
Шта ако је и главној ватри
догорело – да им још греје само претке?
Нешто би се, ни крик ни цвилеж,
у добар час коме ту отело из грла,
нешто буновно, налик јаву
птице изгубљене у крошњи спарне ноћи.
Затим би кренули остали,
уста за устима, уз плач ситније деце;
ствар је могла тећи баш тако,
све док се не нађу у дослуху с прецима:
крајње једноставно, не налазећи речи,
не држећи до прозодије,
не водећи бригу да ускладе гласове,
не сметајући једно другом.
И сви би замукли, замишљам, да ослушну
капање воде са сводова.
Борислав Радовић (1935)
Из књиге Песме, СКЗ, Београд, 1994.
Борислав Радовић (1935) иде у ред најзначајнијих српских послератних песника. Објавио је књиге песама: Поетичности (1956), Остале поетичности (1959), Маина (1964), Братство по несаници (1967), Описи, гесла (1970), Изабране песме (1979), Песме (1971-1982). У последњих пар деценија дорађује и проширује канонски избор из своје поезије, као у потрази за Малармеовом књигом, који је објављиван у неколико наврата.
Његови превод Сен-Џона Перса иде у ред најуспелијих превода на српком језику.
Објавио и неколико значајних књига есеја.