Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
ШАПАТ
Иако ниси анђео, ти лебдиш
у висини, готово у непостојању.
У руци држиш размотани
свитак: на њему су, овлашним
потезима, сунце и месец
исцртани. Свитак танак,
боје коже, од преплетених
нити кише и крви.
Звезданом језом обрубљен.
Твоја стопала, бела, као капи
млека око уста одојчета,
брзо се губе, нестају,
празнина их за час
језиком облизне.
А радо би пала доле,
по тлу потрчала,
радујући се топлоти
што избија из земље,
пустила да тло их упије.
Ти би за трен заборавио
на хладноћу што се настанила
у костима, белим облацима.
И на бескрвне, чврсто
стиснуте усне неба,
што једном се само раздвоје,
и брзо поново споје – чим тебе
тихо, једва чујно изговоре.
Војислав Карановић (1961)
Из књиге Наше небо, ЗУНС, Београд, 2007.
Белешка о Војиславу Карановићу дата је 1. јануара.