Тема месеца јануара ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
Мочварски духови
Отерах те бичем амо
У подне кроз грање,
Да удвоје дочекамо
Празно благостање.
Ето – седим поред тебе,
Мочвара је пуста.
Сведок – Месец горе с неба –
Искривио уста.
Ја сам као ти, дете шума,
Шта стасом да кажем,
Од маковог мањи зрна –
Закржљали враже.
На шеретској капурини
Звонце за растанке.
Иза леђа – у даљини –
Делте плетисанке.
Наш шеретски занос стине –
Воде мртве тако.
Зелене се капурине,
Стоје наопако.
Сан свој воде чумом шкропе,
Талас рђом лине…
Ми смо – напуштене стопе
Нечије судбине…
(Јануара 1905.)
Александар Блок (1880-1921)
Превео са руског Миодраг Сибиновић
Из књиге Александар Блок, Прстен живота, БИГЗ, Београд, 1975.
Након разочарења у поглед на свет на којем је заснован циклус о Дивној Дами, Блок је све више почео да слика живот као вашарску лакрдију. Ову песму посветио је Алексеју Ремизову, значајном песнику и прозном писцу из Блокове генерације.
Белешка о Александру Блоку дата је након песме за 21. јануар.