Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
ВИЂЕЊЕ
Тек сада
јасно видим
како голе гране
покривене снегом
личе на
пршљенове кичме
и како ветар
који стреса
снег доле
на тло
има благ длан.
Да мене помилује,
ја бих задрхтао.
Негде у висини,
као слатке капи
на непцу,
топе се облаци.
У медом заслађеном
мразном јутру,
док нокти засецају
кору поморанџе,
уз врели чај,
до краја
јасно
види се свет.
Свака његова кришка.
Војислав Карановић (1961)
Из књиге Светлост у налету, Плато, Београд, 2003.
Војислав Карановић (1. јануар 1961, Суботица) дипломирао је на групи за југословенске и општу књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје и радио-драме. Поједине песме превођене су му на више језика. Живи и ради у Београду.
Објавио је књиге песама: Тастатура (Матица српска, Нови Сад, 1986) Записник са буђења (Матица српска, Нови Сад, 1989), Жива решетка, (Матица српска, Нови Сад, 1991), Стрми призори, (Матица српска, Нови Сад, 1994), Син земље (Српска књижевна задруга, Београд, 2000) Светлост у налету (Плато, Београд, 2003), Дах ствари – изабране песме, (Градска библиотека Владислав Петковић Дис, Чачак, 2005), Наше небо (ЗУНС, 2007).