Отварање изложбе, четвртак 09.новембар у 19:00
…У фокусу интересовања Иване Кличковић налази се процес стварања слика заснован на селекцији и семпловању културолошки и хронолошки удаљених визуелних предложака, попут јапанских естампи, цртежа старих позоришних кулиса и дигиталних слика са интернета, које уметница различитим технолошким поступцима сликања рекреира на платну као симултано преклапајуће бојене слојеве сведених сликовних фрагмената који формирају просторно плошне и значењски отворене, апстрактне и/или квази-репрезентацијске композиције великих димензија.
Визуелне предлошке које третира као повод за настанак својих слика Ивана Кличковић не одабира искључиво на основу њихове културолошке или медијске специфичности, већ на основу формално-естетске фасцинације која је у највећој мери везана за имагинацијски потенцијал ових сликовних фрагмената, чиме потврђује атемпоралност као једну од главних карактеристика свог сликарског геста.[1] Оваквим приступом сликарству Ивана Кличковић посредно, али прецизно коментарише вишесмерну и непрестану, често хаотичну циркулацију слика у нашој свакодневници у којој је све већ виђено и егзистира умрежено, превазилазећи самосталне или изоловане културне обрасце и друштвене феномене, истовремено проналазећи начин да, учествујући у тако организованој глобалној економији дисеминације визуелних информација, организује сопствену структуру слике унутар које преузима и испитује могућности поменуте логике преклапања, мешања, флексибилности, сучељавања и симултаности мотива и стилова.
Као што упућује и назив изложбе here… the moon, ове слике нису настале са претензијом семантичке кохерентности нити дидактичког говора. И ако би се у вези са њима морала употребити нека референца на историју или специфичност сликарства, онда би се у најотворенијем могућем смислу могао навести пејзаж као методолошки оквир из кога се развијају слике Иване Кличковић – пејзаж који у сликарству настаје као фрагмент непрегледног хоризонта из кога се погледом издвајају секвенце видљивог. У овом случају, међутим, пред нама стоје имагинарни пејзажи који се отварају као непрегледни хоризонти изграђени на мрежи фрагмената и секвенци преклопљених на начин који укључује више погледа и, у исто време, немају везе са оним што се искључиво оком може сагледати.
(из текста Цртице о сликарству Иване Кличковић, Ане Богдановић)