Тема месеца јануара: ЗЛАТНА ВЕЈАВИЦА ШТО ПО САМОЈ СЕБИ ВЕЈЕ
У ЛЕПОМ НАДМЕТАЊУ
Поподне те, наизглед споро, уљуљкује
Давним катренима, али намах схватиш
Да већ гори улично светло. Веје снег
Кроз грање, у лепом надметању за превласт.
Нетом расањен, све мораш на пречац –
Од тражења вунених џемпера, до умакања
Колачића у чај – не би ли доскочио мраку
Што иза угла, измишљеног али могућег,
Исплажен, прљи као коприва.
Болна је брзина, иако обухвата племениту
Бригу за биљке и животиње, иако увек изнова
Подучава да телу нужни су неисписиви трзаји,
Кад предвајаш облице, или уносиш репу
У подрум, кад потрчиш да сламу развејеш.
Још то – и понешто неважније – а онда
Иди, уђи, осуши косу, и помисли
На хладно слегање, гледајући пахуље
Под светлима. Кажи: доста је било уљуљкивања,
Заборави недовршену песму о сну и књизи.
И немој нову почети, док не завириш иза угла.
Живорад Недељковић
Из књиге Језик увелико, Народна библиотека Радослав Веснић, Краљево, 2000.
Живорад Недељковић (Краљево, 1959), објавио књиге песама: Погрешна прогноза (1991), Мајка (1994), Тутин и још педесет песама (1998), Језик увелико (2000), Тачни стихови (2001), Сушти послови (2002), Негде близу (2003), Други неко (2005) и Овај свет (2009). За поезију је добио неколико награда, између осталих и Змајеву награду Матице српске.
Ради као уредник у краљевачкој Повељи, кући специјализованој за поезију и критику поезије, једној од све ређих оваквог усмерења у Србији.